PROFESOR LEMING

PROFESOR  LEMING

Prof. Leming ustaje u ranu zoru sav podbuo od alkohola. Odvuče svoju pušačku nogu do ogledala, primakne se odrazu, pa sa nevericom studiozno procenjuje nataloženo crnilo ispod očiju. Tada se priseti metafore modernističke žurke i onda se prividno umiren, opsesivno priprema za novi korak u Drugost svog teškog postmodernističkog mamurluka.

Po izlasku iz kupatila dobrih deset minuta sinu bezuspešno objašnjava da obustavi sa kompjuterom, jer će mu oči ispasti, pošto ga kažiprst već boli od celonoćnih kliktanja po pornografskim igricama. Taman kad pomisli da su se tikovi konačno malo primirili, kako čvršće vezuje kravatu koja mu štulji zadriglu vratinu, neka žila iznutra počinje da mu vuče usta u stranu. Negde oko petog viskija učestalost tikova se smanjuje, nakon što prof. Leming pred mladim koleginicama demonstrativno zavrljači šarenu kravatu u ćošak kancelarije, koju će posle performansa, kada ga niko ne vidi, uredno pokupiti sa poda.

Na pola flaše, raspojasani bandit, veliki panker, i još veći pesnik, hrišćanski mistik, vanvremenski ezoterik, ortodoksni nihilsta i najveći aktivista, zakitiće rever anarhijom i, negde pred kraj predavanja, u svojim crvenim starkama, ušetaće u amfiteatar kao oslobodilac sveta. Tamo već odavno nema nikoga, izuzev prvog reda saksija na koje će onako pijan usput da se popiša.
    - Ko zna šta će taj da im priča - reče mi njegova žena.

source: http://tuzla.danas.info/wp-content/uploads/2014/08/6099821-leming.jpg

PAD U MRAK ILI KAKO SAM SE SAPLEO O KEJ

PAD U MRAK ILI KAKO SAM SE SAPLEO O KEJ

            - Nesaglediv mrak pružao se u meni i svuda oko mene. Tako duboko i gusto crnilo u životu nisam video – reče Frederik, dok je uporno strugao skoreli ketamin sa crnog tanjira na kom, uz malo strpljenja, odakle god da se krene, može da se izvuče solidno velika lajna, ako ne i prevelika.

            - Bilo je to na jednom kućnom afteru, kada je pijanstvo već počelo sve čvršće da sustiže i steže kako je spid jenjavao. Potpuno izbezumuljen, gladan i željan da se još doradim, prišao sam poprilično punoj bočici ketamina, koja je stajala pored gramofona, nedaleko od terarijuma, iz kog me je posmatrala jedna beba iguana. Unutra me je čekala plastična kašičica za kafu. Nisam stigao ni da razmislim, ni da pojmim šta radim i moje ruke su u fazonu –less is more- odmeravale pristojnu dozu keja. Pošto sam kašičicu procenio velikom, tresnuvši ostatak tako da je kašičica ostala do pola puna, samouvereno i optimistično sam je prineo desnoj nozdrvi i još optimističnije udahnuo. Bio sam zapanjen i oduševljen bistrinom ukusa koji je preplavio moje lice. Odmah sam zagnjurio kašičicu u svetlucavi beli prah i sada skoro više od pola kašičice strpao u levu nozdrvu. Ono što je usledilo i nije baš za priču, kamoli za neku hvalu, ali ajde, vi ste ljudi od poverenja – reče nam Frederik, prethodno se zadubivši pogledom u plamen sveće koji je u polumraku treperio.

            - Istog trenutka shvatio sam da sam na udaru pogleda veselog društvanca na čijim se licima jasno videlo kako oni znaju šta nas sve čeka, a pogotovo mene, beskrajno glupog i nekulturnog klinca koga je životinjsko nadjačavalo, među nepoznatim ljudima, na jednoj kulturnoj zabavi – uzruja se naš stroyteller i nastavi užurbano dalje da struže tanjir.

- Gospođo, Bože! – kiselo se nasmeja sam sa sobom i nastavi.

- Ne bih mogao sa sigurnošću da tvrdim da li su prvo otkazale ruke ili noge. U jednom jako kratkom trenutku moja već vidno iščašena i poljuljana svest zapitala se šta se dešava. Nije znala da li telo počinje da otkazuje ili je tromeđa materijalne realnosti jednostavno popustila. Gotovo u bestežinskom stanju telo je nezadrživo naglo propadalo kroz prostor i vreme koji su se brzinom svetlosti pokrivili u iščezavanju gotovo bez mogućnosti da se više ikad i bilo kad vrate u prethodno stanje. Da nije bilo patosa, padao bih večno. A onda se stuštio mrak. Tačnije, sve što sam ja, i što nisam ja, i sve ono što sam zamišljao da sam ja, i da nisam ja, palo je u mrak, u tako dubok i gust, nesaglediv mrak. Nisam ni slutio da je u meni i oko mene sve tako crno, crnje od najcrnje stvarnosti, bez tračka svetla, nade... Glasovi koji su distorzirali dolazili su od nekud, kao da ne dolaze iz mraka. Sve što sam ikad poznavao potonulo je neizmernom brzinom, i nastavilo da tone, nezadrživo, još dublje, u bezdan nepostojanja. Već na pola usnula svest, a idalje budna, borila se sama sa sobom. Ogromna potreba, želja, i sav napor da se otvore oči, bili su uzaludni. Oči su bile i ostale deo jednog izgubljenog sveta. Ruke su bazale po mraku, tragajući za nečim opipljivim, za makar nekim elementom stvarnosti koja se tako brutalno preda mnom raspala i najednom srušila. Molio sam da me zadrže, da me ne daju, da me ne puste... I nisu me pustili! Ruka jednog mog prijatelja, koga ne moram baš da imenujem, ako me razumete, ali on je onaj koji ostaje budan i koji je znao da sam zalutao u mraku, me je sve vreme držala dok je ostatak mene neobuzdano padao, i padao, i padao... Mokrim rukama sam grčevito stezao njegovu šaku i nije bilo pomoći, ni spasa. Ko zna koliko puta sam palcem prešao preko brdašca na njegovoj šaci, uklapajući otisak u ulegnuća kao deca kad broje mesece.

Prethodno ispustivši sav vazduh iz pluća, Frederik neprimetno udahnu pola linije koju je sastrugao i mirnim tonom nastavi, dok smo mi šmrktali nosevima i grizli usne kako mu ne bismo prekidali tok misli i do kraja saslušali njegovu ispovest koja nas je svojom iskrenošću, duboko razdirući, u tom bizarnom trenutku, razvejavala.

- Ni sam ne znam kako se to desilo, ali jednostavno i lako, neopisivo jednostavno i lako, otvorio sam oči. Bio sam živ. I suviše živ. Ponovo ja, pod svetlom, zavaljen u lejzi begu i mokar do gole kože. Smrdeo sam na olovo, na gvožđe, na neki teški metal. Momentalno sam postao svestan svega, a ponajviše granica svesti. Moć govora je bila prva stvar koja me je iznova opčinjavala. Onda sam još uvek prestravljen onim što sam video, ili onim što nisam video, ne znam ni sam, tražio da mi puste neki klavir, tačnije onu stvar - And they have escaped the weight of darkness… E, mogli bismo i sada da pustimo tu stvar – okrenu se Frederik prema meni i učtivo me zamoli da mu ispunim jednu muzičku želju koja je ni manje ni više, brat bratu, trajala više od čitavog sata.   

            - Zatim mi se osećaj u prstima polako vratio i ravnoteža se konačno i mimo mene nekako uspostavila. Sve što sam dalje čuo, znam da nisam čuo, i sve što sam dalje video, znam da nisam video – nasmeja se misteriozno sebi u bradu, izbegavajući susret očima sa bilo kim od prisutnih koji su oko njega sedeli i pomno ga pratili, uzdišući sve teže, u nadi da će konačno završiti, kako bi se jelte, prešlo na neke vedrije teme, jer ionako im se svima život odavno bio zgadio.

            - Noć mi je bila tako draga, a mesečina još draža – reče češkajući bradu kao da ponovo bira šta će nam prećutati.

            - Dugo mi je trebalo da shvatim šta se to u meni te noći desilo. Jer, to nije kao kada se iznalupaš spidom, pa bi da iskočiš iz kože, niti kao kad se razmazan esidom umalo ne overiš mdmom, jer si prethodno zagnjurio palac u kristale i direktno na jezik zalepio skoro više od sedam doza, da bi potom istopljen plutao u živoj lavi, gledajući oko sebe skamenjena lica kojima je mučnina još teža, što se kaže na tvoj red... Ili kada se mrtav pijan prejedeš ekserima, ni govora kao kokain, ili ne daj Bože heroin… Daleko je i od toga kada te sen-sei po kazni odvuče u brda, a onda na svo zaprepašćenje i iznenađenje sa tobom podeli porciju pečuraka posle koje se probudiš kao ljubičica – nasmeja se sa blagim stidom na licu što je nemoćan da zaustavi svoje neplanirano otvaranje pred nepoznatim ljudima, a onda zastade sa pričom, oslušnuvši nalet krešenda koji je polako pristizao.

            - Sećam se da mi je sutradan ego vrištao iz muda – reče on, pokušavajući da nam pesnicama dočara tu silu, kad smo prasnuli u smeh.

- Ozbiljno, uopšte se ne zezam… Ko zna šta će sada ove devojke misliti o meni, ali bio sam nebo, zemlja, planina, reka, Alfa i Omega. I sve je bilo iole pojmljivo, osim tog nesagledivog mraka, u kom osim mene, nije bilo ničega. Jebo te! – svečano zaključi Frederik i izvuče preostalu polutku one sastrugane lajne na drugu nozdrvu.

source:https://www.google.rs/urlsa=i&rct=j&q=&esrc=s&source=images&cd=&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwi57Ielo4jdAhWFMewKHSaeBJQjRx6BAgBEAU&url=https%3A%2F%2Fmindzone.info%2Faktuelles%2Fachtung-amphetamin-mit-ketamin-gestreckt%2F&psig=AOvVaw11lZogZ8qyNf4BFLp6JdYh&ust=1535288913733613

AUTOPORTRET SNA; KUHINJA

AUTOPORTRET SNA

Celu noć su, rovareći po iskopinama, nevidljivi arheolozi vremena u pomračini nešto mrmljali. 
Na kraju iscrpnog razgovora uzeše da sastave izveštaj o artefaktu čoveka koji se na sva usta za vremena hvalio kako je odsanjao kraj. Kažu da je sa osmehom padao u duboki meki eho svojih poslednjih reči koje sam nije čuo. 
Ujutru ćutljiv zamišlja svoj glas kao most do neba. Uveče još ćutljiviji čestice svetlosti utkiva u svoju senku. 
I tako svake noći... Predano se priprema za dalji put.

      KUHINJA

Korice na knjigama se povijaju od vlage. Po zavesi tiho hodaju senke glasova. Malter se kruni u ćoškovima. Na plinskoj boci tajmer odbrojava. Sklupčan okrenu leđa sudoperi. Iz trulog sunđera ustaje zadah prašine. Koraci bubašvaba pucketaju sve brže i brže, sve jače i jače, sve bliže i bliže. Po telu mu vatra mili. Kuhinja, njegov pakao, košmar koji živi, bez sna.

source: https://img.clipartxtras.com/9631fcb58770d4b7f34be47a28503e15_peace-sign-copy-music-heals-peace-fingers-drawing_775-1056.png

KAKO POSTATI I OSTATI DŽENTLMEN ILI UBRZANI KURS DŽENTLMENSTVA ILI KRATKI PRIRUČNIK NEŽNOG MAČOIZMA ILI JEDNOSTAVNO ČEKAJUĆI PASULJ

KAKO POSTATI I OSTATI DŽENTLMEN ILI UBRZANI KURS DŽENTLMENSTVA ILI KRATKI PRIRUČNIK NEŽNOG MAČOIZMA ILI JEDNOSTAVNO ČEKAJUĆI PASULJ

Čuveni francuski pesnik, ili možda ne, čijeg imena trenutno ne mogu da se setim, rekao je, citiram: „Džentlmen je onaj koji...“ Ufff, ne mogu tačno da se setim... Koji nešto... Valjda sve dok sa ženom ne ostane nasamo. Tako nekako... Poentu znam, ali se stvarno ne sećam ko je to beše rekao, mada znam gde je to pisalo, ali ko će to da traži među svim tim silnim knjigama na polici. E sad molim te idi vidi da li je gotov taj ručak i sipaj još jednu rakijicu!

source:https://image1.masterfile.com/getImage/NjM2LTAxMzE5MjY1ZW4uMDAwMDAwMDA=ABz7KG/636-01319265en_Masterfile.jpg

ZABORAVLJENA SVETLA + GOSPODIN KOGITO

ZABORAVLJENA SVETLA + GOSPODIN KOGITO
                          -Žbignjevu Herbertu


jutro koje počinje pesmom
nije isto što i pesma
koja počinje jutrom

o tako velika istina
mogla je da se javi
recimo baš pred zoru
u snu gospodina Kogita
nakon iscrpnog promišljanja
o iskupljenju 
Bogu 
ili Spinozi
ali ne vredi 
čoveče
lepo sam ti cele noći govorio
bolje idi prošetaj
obiđi ponovo
sva zaboravljena svetla

DAN KADA SE MORSKI KONJIĆ ZALJUBIO U ŠTAPIĆ ZA UŠI

DAN KADA SE MORSKI KONJIĆ ZALJUBIO U ŠTAPIĆ ZA UŠI

silovita vodo morska

koliko si besa zdrobila

u potmuloj utrobi

potištenosti

nama je bar lako

od vatre gradimo štit

da bi nas u pepeo vetar

razvejao

tvoja su usta

zemljo presoljena

zauvek zapečaćena

humkama

da su nam bar pleća jača

pa da dostojni budemo stubovi 

ovom nebu od ljubavi 

bez rubova

Photo by Justin Hofman / Wildlife Photographer of the Year

SINDROM MALOG ČOVEKA

SINDROM MALOG ČOVEKA

            Noću bledunjavo svetlo tinja kroz prozor kuće Malog Čoveka. On u svom maločovečanskom utrnuću spava zimskim snom. Sustigla ga epidemija sveopšteg besmisla pa umišlja da pati od kokošijeg slepila. Boluje od akutne sebičnosti sa učestalim napadima nezadovoljstva uz povišeni protok ogorčenosti. Mozak mu se ubrzano okoštava u bezumlju. Pri susretu sa drugim automatski se rasplamsava kult njegove bezlične ličnosti. Nikakvog majstorstva nema. Sve najbolje zna i ne radi ništa. Uvek ima dovoljno vremena da se bilo čemu izruga. Oko sebe je raširio zadah visokomoralnog truleža. On je tvrdokorna poštenjačina iako isuviše providan za jednog osrednjeg manipulatora. Iz razvučenog osmeha očituje mu se čitava patologija licemerja. O njemu se raspituju pamteći ga kao dugogodišnjeg dužnika. Protiv njega se odavno povela hajka koja je u međuvremenu poprimila razmere globalnih zavera, ali je o tome uvek bolje da on ne počinje da priča. Iz dana u dan, sa pristojnom dozom samilosti, primetno raste njegov prezir prema onima koji mu rovare iza leđa. U očaju se navukao na opijanje samoobmanom i lažima. Sanja kako gospodari u carstvu malih ljudi dok mu na licu kopne poslednji ostaci ljudskosti. Mali Čovek se svakog jutra budi sa idejom o nadmoći i kreće na daleki put, kad iznova ga smrvi svet još manjih ljudi.

MALI ČOVEK IZMEĐU LEVOG I DESNOG

              Levi su levo, desni desno. Mali Čovek o levima širi neistine, a desnima ne priznaje da su desni. U centru zbivanja se, između levog i desnog, mlohav klati.

MALI ČOVEK I NIŠTAVILO

                Pri bliskom susretu sa ništavilom, Mali Čovek ne radi ništa. On ne radi apsolutno ništa. Ništavilo uranja u njega i izranja iz njega, šireći se na sve strane.

MALI ČOVEK OTKRIVA

         Kada Mali Čovek otkrije da već dugo boluje od Sindroma Malog Čoveka, stanje počinje ubrzano da mu se pogoršava. U najzrelijem stadijumu njegovo ja se nadima i umnožava sa težnjom ka proždiranju svega, pa i njega samog. On se uporno skriva od stvarnosti, ali mu to samo naizgled polazi za rukom. Za sobom mahnito gasi sva svetla, nadajući se da će mu mrak u tome pomoći. U sred noći, nakon bezuspešnog pokušaja da se izbori sa nesanicom, panično kopa po žvrljotinama iz svojih mladalačkih dnevnika, kad po ko zna koji put rešen, iznova započinje memoare zapisom o uzvišenoj patnji, jer, samo je njegova patnja tako uzvišena, u isto vreme matematički, dinamički, pomnožena sa beskonačnim, na tankoj ivici bezumlja. On je sav mokar od suza, ali više ne oseća da plače. Budućnost sa ogromnim nestrpljenjem iščekuje memoare Malog Čoveka.

MALI ČOVEK I VELIKI BRAT


            Mali čovek tripuje da je Veliki Brat, ali to je već duga priča.

 KONTRALIHT                                      -Markesu

           Poštovani, Agencija za posmatranje Malog Čoveka je jutros preko svih medija izvestila javnost o tome, da Mali Čovek zaista može da baci veliku senku, ali da zato, zasigurno su potvrdili, dok se ne dokaže suprotno, ne može da promoli ni jedan jedini zrak majušnog svetla.

MALI ČOVEK U VELIKIM ULOGAMA

            Mali čovek je sebi predodredio velike uloge. On je istovremeno Spasitelj i Simon Kiprijan. Dajte mu kvalitetan duvan i najskuplje pivo i svet će preživeti.