четвртак, 9. фебруар 2017.

SLOM







Bogdan Cvetković













SLOM







































































EPISTOLE












































UGAONA GARNITURA


tvoje dve trepavice

noću vezujem

u čvor

u svitanje taj

isti čvor

razvezujem

ujutru me bučne

ulice mimoilaze

ja po svim sobama

grlim tvoju senku

i ćoškove sažimam

pred golim i bosim

člancima koje ljubim

u dlanove ti se upijam

crtajući na vrelom obrazu

san

neko čudno vreme

danima me tako

u tvoj zagrljaj

odnosi

vesti po običaju loše

samo ćutim i posmatram

kako stvari nekud beže

dok polako se

čitava stvarnost

udaljava od mene

poljupce prinosim

i spuštam ti na članke

na dlanove

na meki rukohvat

koraci bledi

vuku zgrčene reči

ulicama kojima si
otišla


i dalje govorim tiho

sebi u bradu

prikradajući se vratima

iza kojih si juče

bezbrižno spavala

ti navlačiš roletne

na moje prozore

i gasiš sva svetla

da bolje sagledam

mrak

ugarke plavog neba

neumorno čupam

iz kljunova svirepih
ždralova

oči tvoje

menjaju boje

odvlače u noć

u beskraj gde zauvek

ostajem nem

zato što si mi usne

ostavila daleko

i tišinom me u osami

sumrakom dozivaš

otkucaji srca

odzvanjaju duboko

u petama svemira

za tvojim stopama

od težine vazduha

ko dim se rasipa

sva arhitektura

vremena i prostora

sva su moja

dosadašnja lutanja

ostala zavedena

u arhivima beznađa


tvoju sam senku

noćas opet grlio

po svim sobama

zelena ugaona garnitura

te je opet sanjala

kad se samo

trznula iz sna

sledeći put

samo me blago probudi

pre nego što ponovo

odeš

















































ČESTICE


vatre koje ostavljaš

po lavirintima nesanice

u pepeo su me smrvile

u zoru nad tvojom

crvenom foteljom

od mekih pupoljaka

i mirišljavog lišća

pletem kolibu sa jednim

malenim prozorom

ti reči pretvaraš u konfete

kojima obasipaš podove sveta
slaveći ludilo

u sećanja se oblačim

i mislim kako je divno

proći tvojom ulicom

pahulje polako

zatrpavaju terasu

ispucale roletne

prekrivaju

zamračen stan

preda mnom sve tužniji svet

grudi su poprište Pompeje

i puca se svakog dana

krajevi se

raskrstili

u nedrima

noću pogled

odvlačim u

zvezde

samo ušetaj

vedrino

još uvek za tebe skupljam
čestice večnosti

koja prolazi






KAZALJKE


negde iza sunca

sklupčalo se veče

pod tvoj obraz

ti ostavljaš

prohladni sumrak

i noći satkane

od tvoje svetle puti

mene svet

sve više

prezire

tako nemirnog

odnosi me bujica

ja neumoran i dalje

ne prestajem da sanjam

mačije oči

mesečare po

krovovima

unaokolo

šunjaju se

senke

u gradu

stanje redovno

automatske puške

šetaju zakočene

ponoćni voz

preko okamenjenih glava

u dolini gladi

iz fabrike odnosi

tovare automobila

po koja sirena

projuri niz put

ja se trznem iz sna
i bdim nad praznim

ulicama


u zoru ti nebo

osmeh naslika

gledam kako

letnji dan prolazi

i vidim te daleko

na pučini

u krošnjama
lagani povetarac
iscrtava tvoj ples

ko dah sa tvog vrata

gutljaj hladnog vazduha me

obliva

ovde kad je vruće

opasno zaudara

na podrhtavanje

besmisla

u nekom snenom stanju

stvari i sveta

polako ali sigurno

raspada se trula

Tvrđava Evropa

ali tebe to ne zanima

želeo sam

samo da ti kažem

da ništa ne postoji

i da jedino si ti

stvarna

tu smo

nas trojica i ja

ti si peti element

ja sam vatra i voda

i samo
budi tu

na satu izgubljenog vremena

kazaljke se nikad nisu

vrtele u krug
ali to je već pitanje

večnosti





PO MRAKU


stanje redovno

ubijaju se

masakriraju

dižu u vazduh

ljudi bombe

teroristi

plaćeničke vojske

bezumnici

sipaju

olovo

u meso
dečijih
igrališta

zarili su

barjake

sa lažnim

zastavama

raskomadaće

lešinari

ono što bude

ostalo

već odzvanja teško

trulež beščasnog

vremena

vuče se ismejana

moja pogrbljena

senka

ruke joj razvezane

bazaju po mraku

svetlosti moja

samo me čvrsto

zagrli










POSLEDNJI ZRAK


duboke zore

iz mene sve jače

zvone

živci se trzaju

prsti trepere

sami od sebe

u prazno prete

ja ne spavam ali sanjam

sile održavam

i polako se navikavam

da zauvek ništa budem

glasovi distorziraju

iza crne zavese

ti me u sred noći probudiš

buncajući obuzdaš dah

ponovo naučiš da dišeš

i na kraju nekako shvatiš

da košmar uopšte nije bio

tako ružan san

posle kroz napad smeha

sređuješ se dugo

pa duboko zamišljena

opipavaš prazninu

dok po jedna sova

na tvojim ramenima

nemirno drema

naivno gledaš

kako je čudna smrt

belog leptira

rasuta u prah

dodiruješ mu krila

a onda predugo ćutiš i

ništa ne progovaraš
 

priznaješ da si u stanju satima

neumorno da vrtiš pramen kose

dok se ne umrsiš u čvor

koji potom strpljivo razvezuješ

smeješ se kao dete

kada te uhvatim na delu

tako zanesenu

krišom preturaš

po zavežljajima sećanja

iz kojih izvlačiš pisma

koja do tebe nikad nisu stigla

želeći da ih ponovo žvrljaš

od mene još kriješ

istrošene ključeve

koji ne otključavaju

pohabane brave

nerazuman bauljam kroz
haotični protok vremena

mreža je tako smešna

pred nestalim svetom

mi više nemamo

gde da se vratimo

pred nama su vrata

kroz koja su iščezle planine

iza kojih nas progutale vode

preko kojih goniči svinja i dalje

neumorno jure

od centra do oboda

i nazad preko zida

izlaza nema

još za tobom svi

granični prilazi

za mene zauvek

ostaju zatvoreni


sumnja ti se prostire do sutra

u koje odlaziš i dolaziš nasmejana

kad iznova na glavu skačeš

u žarište svoje tame

u kojoj se inače

ne tako vešto

skrivaš

onda polako toneš

napokon potpuno sama

i večno izgubljena

zamišljaš besmrtnost

u kojoj ne znaš

šta bi radila

pitaš se koliko beskonačno

može da bude besmisleno

dovoljno je da se samo prisetiš

kako izgleda sloboda

i put se nezadrživo račva

po ćorsokacima bespuća

znaš da sa druge strane mosta

na obali preko puta

nikad nije bilo nikoga

osim praznog prostora

i opet svaki put

ponosno ulaziš

u turbulenciju svog

slobodnog pada

koji vodi u ponor

još dubljeg mraka

poslednji zrak koji kasni

prolama se preko tvojih

trepavica













TEŽINA LJUBAVI


nikad nije prekasno otići

preko planina opustošenog sveta

živeti sa kurvama i uličnim sviračima

pod mostovima tuđih gradova

spavati u kartonima i ritama

i umirati već teško bolestan

od civilizacijskog napretka

tako slobodan i sam

ti bi se ušuškala u postelje nečije sreće

i drhtao bi između tvojih butina neko

koga bi isto tako strasno volela

mene gledaš besna i kivna

što još uvek umeš praštati

iako to više nikom

ne bi poželela

lako bi ubedila sebe

u gomilu laži i obmana

kada bi to zaista htela

govoriš da ovo nisam ja

i kako ti juriš sama

pravo kroz noć

koja te čeka

pravim se da ne brinem

jer iza mene odavno

više ničeg nema

nehajno mi poturaš pod nos

albume starih fotografija

koje ne bi trebalo da vidim

i koje bi trebalo da ne vidim

oči zapeku

kao da bez treptaja

neprekidno zure u

snop svetla


pred zoru se bude

naše sljubljene usne

i svaki put sve ledenije

ispraćaš me u samoću

u postojanje u kom ti

proleća donosim kroz

teskobu jeseni

gledam kako bežimo iz

nekog prostranog zatvora

provučeš se kroz tanani prolaz

kada se bušnih dlanova probudim

zagledan u zidine svog kazamata

nebo sabija uglove

u malo okno prozora
mesečina ispunjava

prazne džepove svoda

kroz glavu mi juri

topot divljih konja

dok sve dublje ulazim

u hladnu jesenju noć

jedan crveni list

padne pred moje noge

kad iznova shvatim da

sve je oko mene ljubav

a to si ti i

sva saznanja su potpuno strana i

sve neizrecivo je više od ćutanja

samo bistra tišina koja

zuji šireći se prostorom

izvan mog domašaja

na prstima hodam

u kalu nespokoja

ruke se izdužuju

da te sklupčanu

zagrle


u meni sama

nastavljaš da živiš

rovareći mi grudi

i ja te jednako tiho

odnosim kao svu

težinu ljubavi



























































KRAJ


rekao sam da bih pretražio

svaki pedalj na zemlji

pre nego što bi tvoja senka

na kraju pustila me da umrem

ali ti se uvek praviš

kao da ništa ne čuješ

samo da bi idalje sumnjala

dovoljno naivna i

preterano ranjiva

govoriš o vremenu

kao da godine mogu
da izbroje trenutke

bez dodira i glasa

tako tužno ćutiš a

plan za beg čeka dan

kada ćeš otići kažeš

bez traga i putokaza

moja zemlja je tera inkognita

u državi koje nema

svi gradovi su isti

sve ulice poznate

i svi putevi kroz vatru

vode do tebe

napokon oči izgore

i ja osluškujući plamen

dovoljno strpljivo i dugo

zaboravljam svoj govor

disanje ti između dlanova

u zoru odnosim na počinak i

dugo pred tvojim licem zamišljen

ne mogu da zaspim


opkolila me tišina

utsinuta u stenama

usahlog bezvremena

sa nadlaktica ti

žmirkaju prigušena

jutarnja svetla

hladno jesenje sunce se

proteže preko boka niz

molsku notu tvog vrata

prsti upijaju mrvice mirisa

i svaki put kada se

blago trzneš iz sna

i kroz trepavice me
nežno pogledaš

ja prećutim kako

beskrajno te volim

jer ništa drugo nemam

osim onog što bez reči

mogu da izgovorim

ti odlaziš

i na usnama mi ostavljaš

samo prostranu noć

kažeš ne izgovaraj

reč kraj

i ja je ne izgovaram















































NA OBODU TIŠINE














































KUHINJA


korice na knjigama se

povijaju od

vlage

po zavesi tiho

hodaju senke

glasova

malter se

kruni u

ćoškovima

na plinskoj boci

tajmer odbrojava

sklupčan

okrenu leđa

sudoperi

iz trulog sunđera

ustaje zadah prašine

koraci bubašvaba

pucketaju sve brže i brže

sve jače i jače

sve bliže i bliže

po telu mu

vatra mili

kuhinja

njegov pakao

košmar koji živi

bez sna

















MATICA


mesec bledo

tone u mrak

iz daljine zavija pas

kao da neko

bespomoćno jauče

vetar lomata

usamljeni kišobran

niz natopljene ulice

nekom nevidljivom magijom grada

u treptaju nestanu
redovi uličnih svetiljki

sa gradskih platformi

ptica bezbrižno

otrese kišu sa krila

nastavljajući let

dim se izvija iznad krovova

u pravcu beskraja

na izmaku noć

bez senke

stane pred tebe

dah joj se

kroz maglu

prikrade

nečije oči ti

nekud ostale

na glavi ti nebo obamrlo

na ramenima rastu planine

glas odjekuje prazninom

rastrgnute ruke

nose ga još dalje


odlaziš
u osvit
ćutanju svom
neizrecivom

zrak će

sagledati svu

dubinu tame

u tvom srcu

jesenje sunce

prodire kroz velike mutne oblake

koji mirno plove

ka matici tišine
















































KAP


pred zoru prve

kapi ledene kiše

obliju te plavim

mirisom

po koja munja

zaluta u

nedra

njene oči

ovlaš uokvire

nebo bledih

sećanja

noge

odlaze nekud same

bez ičega

osim koraka

drugo ih se ne tiče




































OBROK


juče si zaradio

jednu kesu duvana

veknu hleba

dva bajata peciva

i čašu jogurta

duvan je pepeo

hleb si usput drobio psima

pecivo od juče je dobro

a jogurt

to je već obrok
















































SLUTIM


moja porodica je

jedna bizarna vrsta

na pragu samouništenja

koja slavi svoju propast

kao bezumna lakrdija

ali

slutim

ona je

čitava moja vasiona


















































DNO


samo je čvrsto

zgrčila usta

oborila pogled

i tiho rekla

izbrisala bih sebe

tužna sam ti

i osim toga

više ništa

trebalo je danas

iznova

nositi siroti svet
slobodi

ali ona je moje sve

odnela u tišini

to malo sam

svu noć pokušavao

da ukradem sa dna

praznine


































PRIČA


ja

kralj svih bezumnika i budala

ti more si i nebo vatra i krv

disanje i buđenje i san

oči i usne i ruke i ramena i struk

i sve što sa tobom noću ustaje i

oduševljeno bunca

kako divno pada sneg

pa se buni

kako je vrućina nepodnošljiva

čak i kad su nam zgrljena

samo stopala

u koje moje zimsko svitanje

da se nežno i bezbrižno budi

sa prvim jutarnjim zracima

u zoru izmišlja mi bajke

uz čaj i miris peciva

u svetu nad kom nikako

da se završi partija preferansa

i svakim novim danom

pod šeširom se

na horizontu čitav svemir

umirući

rađa

nisam ni stigo da joj makar

ispričam neku priču

možda baš onu

pogrešnu





















U OGLEDALU


jednom sam

izbombardovan vestima

buknuo u besu

i lanuo pred njom

da su baš kao i juče

noćas ponovo

ubijali ljude

danima posle

nisam mogao da oprostim sebi

njeno smrznuto lice

i mlaz sećanja na mrtva tela

pored kojih je prolazilo to dete
čekajući da se otac vrati

iz zarobljeništva

još noćima objašnjavam

razgovarajući ni sa kim

kako svet podeljenih nacija ne zna

da se u ratovima ogleda

kao u ogledalima


































ODISEJEV KAMEN


planine su teške

na leđima stranca

čiji putevi nečujno

prolaze kroz kapiju

smrti

brodovi na tragu sna

kružeći dolaze

zvezdama

zamišljene obale

samo tiho mromore

ona je njegovo more

koliko silno otkucava

grumen vrele stene

u njegovoj praznoj

ruci






































ŠAPAT TIŠINE


sav sam od disanja

što se britkim rezovima

razliva u besnu

vatrenu stihiju

daleka mutna brda

sumorno su od mene

pobegla

bleda svetla

sipaju u oči

kroz zakrpe od

magle

doneo sam tišinu

na dlanovima trga

pticama

sve naše nemoguće razgovore

okončane ćutanjem

kojim objavljujemo ratove

kad nastupi naše

obostrano primirje

sad si slobodna

pa požuri tišino

plamen ti opkoljava senku

da ti se slučajno koji

šapat ne otme
























BELA SMRT


noćas je mesec

kriška hleba za pse

lutalice

vetar guta belinu

koja svetluca šireći se

prostorom između kapaka

kroz pahulje nad mislima

otuđena svetla beže dok

ulicama vreba epidemija

velikog evropskog virusa

moji prijatelji polako

postaju sve ugroženija

vrsta

ja sam uljez

u sopstvenim
snovima

pregažen tragam

za obrisima dolazećeg

jutra

juče me nema

danas ne postoji

sutra opet doziva

sve se bez traga

raspada u pupku

svemira

najzad

lake su ruke

kojima sam ljubio

hteo bih poslednji dah

da izvučem iz njenih usta

pre nego što spokojno
utonem u belu smrt


zato samo ćutim

i stežem srce

sve dok

ne pukne





















































































NEPODELJEN SVET











































AUTOPORTRET SNA


celu noć su sastavljali izveštaj

rovareći po iskopinama

nevidljivi arheolozi vremena

u pomračini su drobili

o artefaktu čoveka

koji se usput davno

stidljivo pohvalio

kako je odsanjao

kraj

kažu da je

sa osmehom padao

u duboki meki eho
svojih poslednjih reči

koje sam nije čuo

ujutru je ćutljiv

zamišljao svoj glas

kao most do neba

uveče

još ćutljiviji

čestice svetlosti

utkiva u svoju senku

spreman da ponovo umre

za pravu stvar




























VIDOKRUG


jutro kasni

po obodu vidokruga

noć se otiskuje u razvalini neba

koja puca u slepoočnicama

na svetlo ulica

hrapavi huk izranja

iz gvozdene utrobe grada

imena mu noseći

nemirno odlaze u svoje bdenje

prolazeći pored mene

oči jedne skitnice

taj susret naših postojanja

je tačka u beskonačnom

u kojoj se seku kretanja

paralelnih putanja

dok polako se

glavi u kapuljači bliži

raspad sistema

kažu da pre bića

postoji politika

a to je ekonomija

logika ropstva

i optička obmana

ili imamo još nešto

da ostavimo u zalog

budućnosti koja je tu

a tako je nigde nema




















KUĆA BESKUĆNIKA


jedno šareno ćebe i štap

na parčetu asfalta

kartonska kutija

malo metala u njoj

i par pletenih rukavica

čitava kuća

beskućnika

nema prozora u kom

svetlo treperi kroz

roletne

nevidljiva joj vrata

na promaji zjape

širom otvorena

na pragu dočekuje

iskrivljene osmehe

u ogledalima potrošačke zbrke

koji žvaću plastične kifle

sklanjajući pogled od

sakate prosjačke šake

i vek tako mirno teče

između zidova

odmotavaju se

svemirski sati

zemlja joj

pod krovom

truli

ljudi od zemlje

zemljo bez ljubavi

kuća beskućnika

beše za čoveka














PO PANONSKIM NIZIJAMA


nebo je davno

napustilo ovaj

svet

tišina nas razdvaja

zastrašujuće mirna

u poljima klasja

nepreglednih daljina

noću mesec po njima baulja

da čovek u toj uobrazilji

pomisli da ga može zgrabiti

ruka mahne u prazno

mereći oštrinu

svetlosti

jutra me zateknu budnog

preko papira i ekrana

pogled se od mene odvaja

duž preuskih ulica

od raskršća do raskršća

bez početka i kraja

disanjem vladam

kako vetar zapoveda

svakog trenutka

mogu izbljuvati požar

ako mi iz usta ne šikne pena

ili lava ne proključa

život je

reanimacija sna

iz centrifuge sa

beskonačnim brojem obrtaja

krug sve brže tone

u vrtlog peščanog sata

u kom se topi čekanje
do narednog genocida


bučne su sve nacije

kada se poredak

raspada

tempira se smak sveta

nedovoljno strašnim

reprizama

vrtimo se u bestraga

bez razuma

jureći

ni vreme

ni novac

ni san

zamukla srca

od sebe beže

mestima sa kojih se

nikad ne vrate

naša ljubav je

razvalila vrata srca

al nema tu više

nikoga

































TREPTAJ


žrtve

nemaju lica

komade ljudskih tela

obleću mušice

i pljuju

vuku se pogubljena

uplakana deca

sa garavim lutkama

u kojima umesto očiju

zakoluta šupljina

treptaj te
stare
u pepeo
ništavila









































DEKRET br. 352653 02 252862⁄4


razlaz

istog trenutka

sa mesta zločina

ubice

zlotvori

gole su nedužne ruke koje su se branile

gole su kao vaše humano bombardovanje

gole kao puls na izdisaju srca

kao vreme u komi rascvetanih lobanja

kao ulice po kojima topovi kose

kao kasetne bombe koje prosipaju utrobe

kao ugljenisani ostaci civila i gradova

kao tragovi sveže razrovanih busija
kao crno nebo iznad zatvora i logora

kao mora koja oru brodovi izbeglica

kao zidovi pred čas pogubljenja

kao gola istina u dečijim očima

gole su nedužne ruke

gole kao ljubav koja nam iz grudi puca

čekajući da i nama

saspete po metak u čelo

mi žive mete kojima

nikad ništa neće moći skinuti sa lica
osmeh pobede






























ONI SU ZA ODSTREL


oni su za odstrel

pucajte

u njihove grudi

u rebra

u pognute glave

pucajte

u preplašene oči

koje gutaju tamu

u usta koja se grče

od tuge i bola

od zemlje i krvi

od truleži i smrada

lešine mrtvog boga

oni su za odstrel

pucajte im u čela









































KAMEN NA KAMENU


ne želim ja ništa

ama baš ništa

dovoljan je goli kamen

na kom sanjamo

i oči iz kojih

nešto snažno

kuca napolje





















































ŠUMANOV PULS


planeta je mesto

na kom brzo poželiš

da ne postojiš

da ništa ne postoji

ali ništa u stvari

ne postoji

i sve bi da

upiješ u sebe

pre nego što se

čitava planeta

ne raspukne od
tahikardije












































IZLAZEĆE SUNCE


u zoru sunce

izlazi iz plavih

planina

nebo i zemlja

na horizontu zgrljeni se

jarko rumene

tišinu gradskih ulica

seče tutnjava točkova

koja dolazi i odlazi

na krovu stare kuće

ogromna crna rupa

gleda u kapljice kiše

i mršti se

vazduh je natopljen

mirisom patine

i sve se teže diše

pod rebra leptir bi da se zarije

na potiljku cev

hladna u slepoočnicu

pa pod grlom ukoso

jedna mehanička radnja

vrišti na orozu

iščekivanja

baš tu smo

na dalekom pristaništu

pred koridorom smrti

zastali

ptice i dalje

i mene i tebe i sve

izlazećem suncu

odnose










PREKOOKEANSKI EGZODUS ILI BRODOLOM KAO SPAS


na modrim grudima utopljenika

tatu njegovih poslednjih reči

je muk oproštajnog pisma

koje na pravu adresu

nikad nije stiglo

dragi moji

oprostite

i izvinite

ali morao sam da

odem
















































TOLSTOJEV ROĐENDAN


danas je

Tolstoju rođendan

bože

znam da ne razgovaramo

ali na tvojim kolosecima

svi vozovi večno kasne

ovde kroz vatru se

hoda dalje

jer ako stanemo

ostaje za nama ništa

dok ne izgori

verovatno su i po vodi

tako hodali

nema nekih novosti

jedino je smrt još uvek u štrajku

iz obesti




































HIGIJENSKI ŠTRAJK

-Stradalima u Uskršnjem ustanku

u lagumima beznađa

zabava je počela kasno

zato izvolite se svi

do kraja sagnuti

i pridružiti

vreme za nadanje

prošlo je

velike ideje

treba proveravati

iako ne postoje

iako
glavu pritiska plafon samice

zidovi su sve bliži

govna te opkoljavaju sa svih strana

teško je

i smrdi

bez obzira što

samo jedan udah

razdire obode

kosmosa
































POSLEDNJA VIZIJA


naša dela su

putokaz budućnosti

koju nosimo



























































NEPODELJEN SVET


da ubiju

i sve nas pobiju

ubiće nas

al živeće iza nas

nepodeljen svet
























































ANDIAMO A COMANDARE1


visoko podignte

stisnute pesnice

bosih dečaka

i dečaka u bušnim cipelama

ako ne danas

smrskaće im tikve

sutra
 
















































1  Idite na komandu.




KAKO GORE TAKO I DOLE


odozgo

gledaju dole

odozdo

gledaju gore

tako tržište 
uvek ostaje pod 
budnim okom


















































NA AREOPAGU


nečija ruka je

besno smrskala

lobanju pravde

motiv - nejasan

dokazi - ne postoje

oružije - čekić

ili bilo koje




















































NOVI EKSPOZE ROBOVIMA


zastrašen

umiruje zastrašene

bljutavim floskulama

poštovana predsednice skupštine

poštovani narodni poslanici

vaša svetosti

uvaženi dostojanstvenici

vaše ekselencije

predstavnici diplomatskog hora

poštovani građani

dame i gospodo

sutra ćemo

na ukrštaju reka

sazidati presto sveta

na našim leđima

raste težina

njihovih uhoda




































TERTIUM NON DATUR2


pravoslavna crkva

rimokatolička i evangelička

reformatorska hrišćanska

evangelička hrišćanska

jevrejska i islamska zajednica

eparhija pravoslavne crkve dakija feliks

hrišćanska adventistička

evangelička metodistička

evanđeoska crkva

crkva isusa hrista svetaca poslednjeg dana

crkva hristova ljubav

hristova duhovna crkva

crkva božja
hrišćanska nazarenska verska zajednica

savez hrišćanskih baptističkih crkava

protestantska hrišćanska zajednica

hristova crkva braće

slobodna crkva

jehovini svedoci

zavetna crkva sion

unija reformnog pokreta adventista sedmog dana
protestanstka evanđeoska crkva duhovni centar
hristova jevanđeoska crkva
i ostali neobavezujući

poreski obveznici
 























2  Treće nije dano. Trećeg nema, odnosno - treće mogućnosti nema, ili, postoje samo dve mogućnosti.








DOSITEJU OBRADOVIĆU

                                      Samo se prostota i glupost zadovoljavaju svegda pri starinskom ostati.

Dositej Obradović

oprosti im

vostani serbije

i serblje vozbudi

ali znaj

zaista

žalimo ih

više nego boga





















































KOMŠIJSKA OSVETNIČKA PARTIJA


u tvrđavi tišine

kurva se nova

strategija

prividna žrtva

je trajna

kad prodre pešadija

u nalet kreće konjica

za lovcima i topovima

dama će

samo da ušeta

svim silama

u opsadu grada

ljubavi









































VATROMET


pucanj se

razlomi kroz noć

misao bljesnu

ka vidiku skrivanja

u stegama stida

na Itaki je uvek

prekrasno vreme

za vatromet

i smrt
















































PESMA O PESMI KOJU ĆU NAPISATI JEDNOG DANA


jednog dana

napisaću pesmu

srce usta i ruke

ostaviću ne očekujući

da mi se vrate

jednog dana

za sve one koji

svakodnevno govore

kako će na kraju sve biti u redu

samo jednog

jebenog
dana












































LIFE COACH.ing


ako te pitaju ima li početka i kraja

vremenu u kom se sanja

reci im

moja je kuća bez krova

dugo čekala

satovi su stali

mehanizam je zakočen

mrak me

zove
















































MOŽDA

Radovanu Šarencu - Šaretu

hodamo po zidovima

valjamo se po plafonima

visimo sa lustera

dok se ne umorimo

onda siđemo

još malo

pa si življi

od nas

možda

















































FULKANELIJEVI ATANORI

-Učitelju usled nemogućnosti da mu iskažem zahvalnost.

užareni komadići nebeskih tela

u ravnoteži žive sumpora i fosfora

stapaju se sa solima

na granici topljenja

tačka u kojoj se

nepravilni krug

zatvara

jedno razdeljeno

brojem podela

pomnoženo brojem

umnožavanja

u jedinici vremena

sjedinjuje se u osi sfere

na ukrštaju vatre i vode

ruke utisnu

srce u kamen

kada se i same

u utrobi peći

pretope
































GRADITELJSKA BAJKA


bio jednom

jedan svemir

a onda su ga

smrskali

























































ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?


pitanje bez odgovora

na potiljku ničijeg deteta

u medijskoj slici zgarišta

bedo života

dobrodošla u ruševinu jutra

sa dobro poznatim ukusom

pepela




















































POLEMIKA XXI VEKA


u malom digitronu

živi ljudi raspravljaju

o velikim i malim

pesmama

dajte

nek nam rastrgne tela

nezajažljiva glad

na oltaru hegemonizma

da se čuje i naša pesma

o velikim
i malim
pesmama

živi ljudi raspravljaju
u malom digitronu








































POVODOM ZABORAVLJENE PESME


planine u oblacima

u bezdanima vode

držite me čvrsto

daleko od moje

neizmerne gluposti
























































POKVARENA PLOČA


igla vozi

po sve manjim

krugovima

na kraju puta

muzika stane

glava se vrati

iz centra

enigma

pokvarene ploče

je nerešiva













































JURIŠ


otvorite se oči

rafali pucaju

u vaše kapke

vatrena noć vam

na trepavicama

krvari

vrisak će vam

po zidovima prosuti

mozak

bombarderi vam

u dupljama probijaju

zvučni zid

krugovi svemira

u tačku se skupili

u zenice nišane

suze će same

isprati duboke

lezije sveta

otvorite se oči širom

nebo je puklo

u minskom polju

koraci nam se razvlače

usirenom krvlju

zemlja više ne može

da pije i guta

ni kapi kiše joj ne dolaze kao

uteha

ovo je metak

za sve one koji

jure na oluju

slobode









MINIJATURA O TEBI


da sam ti

ko zna gde bih sakrio

svoje oči

znam

užasu je kraj

iza zazidanih prozora

u kojima se rađa zora

na tvojim kapcima





















































BELEŠKA O AUTORU:

Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini. Apsolvent je na katedri za srpski jezik i književnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Dobitnik je nekolicine književnih nagrada u sferi poetskih ostvarenja. Pesme, haiku i kratke priče su mu objavljivane u raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u elektronskim medijima. Učestvovao u performansima Buđenje i Breinstorm Kružok. Bavi se muzikom, književnošću, i raznim drugim, uglavnom, neprofitnim delatnostima. Godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera.





















































68


SADRŽAJ:

-EPISTOLE-
3. UGAONA GARNITURA
6. ČESTICE
7. KAZALJKE
9. PO MRAKU
10. POSLEDNJI ZRAK
13. TEŽINA LJUBAVI
16. KRAJ

-NA OBODU TIŠINE-
19. KUHINJA
20. MATICA
22. KAP
23. OBROK
24. SLUTNJA
25. DNO
26. PRIČA
27. U OGLEDALU
28. ODISEJEV KAMEN
29. ŠAPAT TIŠINE
30. BELA SMRT

-NEPODELJEN SVET-
33. AUTOPORTRET SNA
34. VIDOKRUG
35. KUĆA BESKUČNIKA
36. PO PANONSKIM NIZIJAMA
38. TREPTAJ
39. DEKRET br. 352653 02 252862⁄4
40. ONI SU ZA ODSTREL
41. KAMEN NA KAMENU
42. ŠUMANOV PULS
43. IZLAZEĆE SUNCE
44. PREKOOKEANSKI EGZODUS ILI BRODOLOM KAO SPAS
45. TOLSTOJEV ROĐENDAN
46. HIGIJENSKI ŠTRAJK
47. POSLEDNJA VIZIJA
48. NEPODELJEN SVET
49. ANDIAMO A COMANDARE
50. KAKO GORE TAKO I DOLE
51. NA AREOPAGU
52. NOVI EKSPOZE ROBOVIMA
53. TERTIM NON DATUR
54. DOSITEJU OBRADOVIĆU
55. KOMŠIJSKA OSVETNIČKA PARTIJA
56. VATROMET
57. PESMA O PESMI KOJU ĆU NAPISATI JEDNOG DANA
58. LIFE COACH.ing
59. MOŽDA
60. FULKANELIJEVI ATANORI
61. GRADITELJSKA BAJKA
62. ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA
63. POLEMIKA 21. VEKA
64. POVODOM ZABORAVLJENE PESME
65. POKVARENA PLOČA
66. JURIŠ
67. MINIJATURA O TEBI