UGAONA GARNITURA
tvoje
dve trepavice
noću
vezujem
u
čvor
u
svitanje taj
isti
čvor
razvezujem
ujutru
me bučne
ulice
mimoilaze
ja
po svim sobama
grlim
tvoju senku
i
ćoškove sažimam
pred
golim i bosim
člancima
koje ljubim
u
dlanove ti se upijam
crtajući
na vrelom obrazu
san
neko
čudno vreme
danima
me tako
u
tvoj zagrljaj
odnosi
vesti
po običaju loše
samo
ćutim i posmatram
kako
stvari nekud beže
dok
polako se
čitava
stvarnost
udaljava
od mene
poljupce
prinosim
i
spuštam ti na članke
na
dlanove
na
meki rukohvat
koraci
bledi
vuku
zgrčene reči
ulicama
kojima si
otišla
i
dalje govorim tiho
sebi
u bradu
prikradajući
se vratima
iza
kojih si juče
bezbrižno
spavala
ti
navlačiš roletne
na
moje prozore
i
gasiš sva svetla
da
bolje sagledam
mrak
ugarke
plavog neba
neumorno
čupam
iz
kljunova svirepih
ždralova
oči
tvoje
odvlače
u noć
u
beskraj gde zauvek
ostajem
nem
zato
što si mi usne
ostavila
daleko
i
tišinom me u osami
sumrakom
dozivaš
otkucaji
srca
odzvanjaju
duboko
u
petama svemira
za
tvojim stopama
od
težine vazduha
ko
dim se rasipa
sva
arhitektura
vremena
i prostora
tvoju
sam senku
noćas
opet grlio
po
svim sobama
zelena
ugaona garnitura
te
je opet sanjala
kad
se samo
trznula
iz sna
sledeći
put
samo
me blago probudi
pre
nego što ponovo
odeš
ČESTICE
vatre
koje ostavljaš
po
lavirintima nesanice
u
pepeo su me smrvile
u
zoru nad tvojom
crvenom
foteljom
od
mekih pupoljaka
i
mirišljavog lišća
pletem
kolibu sa jednim
malenim
prozorom
ti
reči pretvaraš u konfete
kojima
obasipaš podove sveta
slaveći
ludilo
u
sećanja se oblačim
i
mislim kako je divno
proći
našom ulicom
pahulje
polako
zatrpavaju
terasu
ispucale
roletne
prekrivaju
zamračen
stan
preda
mnom sve tužniji svet
grudi
su poprište Pompeje
i
puca se svakog dana
krajevi
se
raskrstili
u
nedrima
noću
pogled
odvlačim
u
zvezde
samo
ušetaj
vedrino
još
uvek za tebe skupljam
čestice
večnosti
koja
prolazi
KAZALJKE
negde
iza sunca
sklupčalo
se veče
pod
tvoj obraz
ti
ostavljaš
prohladni
sumrak
i
noći satkanе
od
tvoje svetle puti
mene
svet
sve
više
prezire
tako
nemirnog
odnosi
me bujica
ja
neumoran i dalje
ne
prestajem da sanjam
mačije
oči
mesečare
po
krovovima
unaokolo
šunjaju
se
senke
po
koja sirena
projuri
niz put
ja
se trznem iz sna
i
bdim nad praznim
ulicama
u
zoru ti nebo
osmeh
naslika
gledam
kako
letnji
dan prolazi
i
vidim te daleko
na
pučini
u
krošnjama
lagani
povetarac
iscrtava
tvoj ples
ko
dah sa tvog vrata
gutljaj
hladnog vazduha me
obliva
ovde
kad je vruće
opasno zaudara
na podrhtavanje
besmisla
u nekom snenom stanju
stvari i sveta
polako ali sigurno
raspada se trula
Tvrđava Evropa
ali tebe to ne zanima
želeo sam
samo da ti kažem
da ništa ne postoji
i da jedino si ti
stvarna
tu
smo
nas
trojica i ja
ti
si peti element
ja
sam vatra i voda
i
samo
budi
tu
na satu izgubljenog vremena
kazaljke se nikad nisu
vrtele u krug
ali to je već pitanje
večnosti
STANJE
u
gradu
stanje
redovnо
automatske
puške
šetaju
zakočene
ponoćni
voz
preko
okamenjenih glava
iz
fabrike redovno odnosi
tovare
automobila
ubijaju
se
masakriraju
dižu
u vazduh
ljudi
bombe
teroristi
plaćeničke
vojske
bezumnici
sipaju
olovo
u
meso
dečijih
igrališta
zarili su
barjake
sa lažnim
zastavama
raskomadaće
lešinari
ono što bude
ostalo
već odzvanja teško
trulež beščasnog
vremena
vuče se ismejana
moja pogrbljena
senka
ruke joj razvezane
bazaju po mraku
svetlosti moja
samo me čvrsto
zagrli
POSLEDNJI ZRAK
duboke
zore
iz
mene sve jače
zvone
živci
se trzaju
prsti
trepere
sami
od sebe
u
prazno prete
ja
ne spavam ali sanjam
sile
održavam
i
polako se navikavam
da
zauvek ništa budem
glasovi
distorziraju
iza
crne zavese
ti
me u sred noći probudiš
buncajući
obuzdaš dah
ponovo
naučiš da dišeš
i
na kraju nekako shvatiš
da
košmar uopšte nije bio
tako
ružan san
posle
kroz napad smeha
sređuješ
se dugo
pa
duboko zamišljena
opipavaš
prazninu
dok
po jedna sova
na
tvojim ramenima
nemirno
drema
naivno
gledaš
kako
je čudna smrt
belog
leptira
rasuta
u prah
dodiruješ
mu krila
a
onda predugo ćutiš i
ništa
ne progovaraš
priznaješ
da si u stanju satima
neumorno
da vrtiš pramen kose
dok
se ne umrsiš u čvor
koji
potom strpljivo razvezuješ
smeješ
se kao dete
kada
te uhvatim na delu
tako
zanesenu
krišom
preturaš
po
zavežljajima sećanja
iz
kojih izvlačiš pisma
koja
do tebe nikad nisu stigla
želeći
da ih ponovo žvrljaš
od
mene još kriješ
istrošene
ključeve
koji
ne otključavaju
pohabane
brave
nerazuman
bauljam
kroz
haotični protok vremena
mreža
je tako smešna
pred
nestalim svetom
mi
više nemamo
gde
da se vratimo
od
centra do oboda
i
nazad preko zida
izlaza
nema
još
za tobom svi
granični
prilazi
za
mene zauvek
ostaju
zatvoreni
sumnja
ti se prostire do sutra
u
koje odlaziš i dolaziš nasmejana
kad
iznova na glavu skačeš
u
žarište svoje tame
u
kojoj se inače
ne
tako vešto
skrivaš
onda
polako toneš
napokon
potpuno sama
i
večno izgubljena
zamišljaš
besmrtnost
u
kojoj ne znaš
šta
bi radila
pitaš
se koliko beskonačno
može
da bude besmisleno
dovoljno
je da se samo prisetiš
kako
izgleda sloboda
i
put se nezadrživo račva
po
ćorsokacima bespuća
znaš
da sa druge strane mosta
na
obali preko puta
nikad
nije bilo nikoga
osim
praznog prostora
i
opet svaki put
ponosno
ulaziš
u
turbulenciju svog
slobodnog
pada
koji
vodi u ponor
još
dubljeg mraka
poslednji
zrak koji kasni
prolama
se preko tvojih
trepavica
TEŽINA LJUBAVI
nikad
nije prekasno otići
preko
opustošenog sveta
i
umirati pod mostovima
civilizacijskog
napretka
ti
bi se ušuškala u nečije zagrljaje
i
drhtao bi između tvojih butina neko
koga
bi isto tako strasno volela
mene
gledaš besna i kivna
što
još uvek umeš praštati
iako
to više nikom
ne
bi poželela
govoriš
da ovo nisam ja
i
kako ti juriš sama
pravo
kroz noć
koja
te čeka
pravim
se da ne brinem
jer
iza mene odavno
više
ničeg nema
oči
zapeku
kao
da bez treptaja
neprekidno zure u
snop
svetla
pred
zoru se bude
naše
sljubljene usne
i
svaki put sve ledenije
ispraćaš
me u samoću
u
postojanje u kom ti
proleća
donosim kroz
teskobu
jeseni
nebo
sabija uglove
u
malo okno prozora
mesečina
ispunjava
prazne
džepove svoda
kroz
glavu mi juri
topot
divljih konja
dok
sve dublje ulazim
u
jezivo hladnu noć
jedan
crveni list
padne
pred moje noge
kad
iznova shvatim da
sve
je oko mene ljubav
a
to si ti i
sva
saznanja su potpuno strana i
sve
neizrecivo je više od ćutanja
samo
bistra tišina koja zuji
šireći
se prostorom izvan
domašaja
na
prstima hodam
u
kalu nespokoja
ruke
se izdužuju
da
te sklupčanu
zagrle
u
meni sama
nastavljaš
da živiš
rovareći
mi grudi
i
ja te jednako tiho
odnosim
kao svu
težinu
ljubavi
KRAJ
rekao
sam da bih pretražio
svaki
pedalj na zemlji
pre
nego što bi tvoja senka
na
kraju pustila me da umrem
ali
ti se uvek praviš
kao
da ništa ne čuješ
samo
da bi idalje sumnjala
dovoljno
naivna i
preterano
ranjiva
govoriš
o vremenu
kao
da godine mogu
da
izbroje trenutke
bez
dodira i glasa
tako
tužno ćutiš a
plan
za beg čeka dan
kada
ćeš otići kažeš
bez
traga i putokaza
moja
zemlja je tera inkognita
u
državi koje nema
svi
gradovi su isti
sve
ulice poznate
i
svi putevi kroz vatru
vode
do tebe
napokon
oči izgore
i
ja osluškujući plamen
dovoljno
strpljivo i dugo
zaboravljam
svoj govor
disanje
ti između dlanova
u
zoru odnosim na počinak i
dugo
pred tvojim licem zamišljen
ne
mogu da zaspim
opkolila
me tišina
utsinuta
u stenama
usahlog
bezvremena
sa
nadlaktica ti
žmirkaju
prigušena
jutarnja
svetla
hladno
jesenje sunce se
proteže
preko boka niz
molsku
notu tvog vrata
prsti
upijaju mrvice mirisa
i
svaki put kada se
blago
trzneš iz sna
i
kroz trepavice me
nežno
pogledaš
ja
prećutim kako
beskrajno
te volim
jer
ništa drugo nemam
osim
onog što bez reči
mogu
da izgovorim
ti
odlaziš
i
na usnama mi ostavljaš
samo
prostranu noć
kažeš
ne izgovaraj
reč
kraj
i
ja je ne izgovaram
MATICA
mesec
bledo
tone
u mrak
iz
daljine zavija pas
kao
da neko
bespomoćno
jauče
vetar
lomata
usamljeni
kišobran
niz
natopljene ulice
nekom
nevidljivom magijom grada
u
treptaju nestanu
redovi
uličnih svetiljki
ptica
bezbrižno
otrese
kišu sa krila
nastavljajući
let
dim
se izvija iznad krovova
u
pravcu beskraja
na
izmaku noć
bez
senke
stane
pred tebe
dah
joj se
kroz
maglu
prikrade
nečije
oči ti
nekud
ostale
na
glavi ti nebo obamrlo
na
ramenima rastu planine
glas
odjekuje prazninom
rastrgnute
ruke
nose
ga još dalje
odlaziš
u osvit
ćutanju
svom
neizrecivom
zrak će
sagledati svu
dubinu tame
u tvom srcu
jesenje
sunce
prodire
kroz velike mutne oblake
koji
mirno plove
ka
matici tišine
KAP
pred
zoru prve
kapi
ledene kiše
obliju
te plavim
mirisom
po
koja munja
zaluta
u
nedra
njene
oči
ovlaš
uokvire
nebo
bledih
sećanja
noge
odlaze
nekud same
bez
ičega
osim
koraka
drugo
ih se ne tiče
IZNOVA
ti
more si i nebo vatra i krv
disanje
i buđenje i san
oči
i usne i ruke i ramena i struk
i
sve što sa tobom noću ustaje i
oduševljeno
bunca
kako
divno pada sneg
pa
se buni
kako
je vrućina nepodnošljiva
čak
i kad su nam zgrljena
samo
stopala
trebalo
je danas
iznova
nositi
siroti svet
slobodi
ali
ona je moje sve
odnela
u tišini
ŠAPAT TIŠINE
sav
sam od disanja
što
se britkim rezovima
razliva
u besnu
vatrenu
stihiju
doneo
sam tišinu
na
dlanovima trga
pticama
sve
naše nemoguće razgovore
okončane
ćutanjem
kojim
objavljujemo ratove
kad
nastupi naše
obostrano
primirje
sad
si slobodna
pa
požuri tišino
plamen
ti opkoljava senku
da
ti se slučajno koji
šapat
ne otme
BELA SMRT
noćas je mesec
kriška hleba za pse
lutalice
vetar guta belinu
koja svetluca šireći se
prostorom između kapaka
kroz pahulje nad mislima
otuđena svetla beže dok
ulicama vreba epidemija
velikog evropskog virusa
moji prijatelji polako
postaju sve ugroženija
vrsta
ja
sam uljez
u
sopstvenim
snovima
pregažen tragam
za obrisima dolazećeg
jutra
juče me nema
danas ne postoji
sutra opet doziva
sve se bez traga
raspada u pupku
svemira
najzad
lake su ruke
kojima sam ljubio
hteo bih poslednji dah
da izvučem iz njenih usta
pre nego što spokojno
utonem u belu smrt
ODJEK
u
zoru
krhotine
stvarnosti se
tromo
odbijaju
od
mene
sve
me napušta
i
ostavlja praznini
koju
skrivam duboko
u
sebi
ona
i ja
napokon
sami
jedno
drugom prećutkujemo
slomljeno
nebo koje se gubi
u
odjeku ljubavi
SVAKODNEVNA ROBOVANJA
KUHINJA
korice na knjigama se
povijaju od
vlage
po zavesi tiho
hodaju senke
glasova
malter se
kruni u
ćoškovima
na plinskoj boci
tajmer odbrojava
sklupčan
okrenu leđa
sudoperi
iz trulog sunđera
ustaje zadah prašine
koraci bubašvaba
pucketaju sve brže i brže
sve jače i jače
sve bliže i bliže
po telu mu
vatra mili
kuhinja
njegov pakao
bez
sna
OBROK
juče
si zaradio
jednu
kesu duvana
veknu
hleba
dva
bajata peciva
i
čašu jogurta
duvan
je pepeo
hleb
si usput drobio psima
pecivo
od juče je dobro
a
jogurt
to
je već obrok
VIDOKRUG
jutro
kasni
po
obodu vidokruga
noć
se otiskuje u razvalini neba
koja
puca u slepoočnicama
na
svetlo ulica
hrapavi
huk izranja
iz
gvozdene utrobe grada
imena
mu noseći
nemirno
odlaze u svoje bdenje
prolazeći
pored mene
oči
jedne skitnice
taj
susret naših postojanja
je
tačka u beskonačnom
u
kojoj se seku kretanja
paralelnih
putanja
dok
polako se
glavi
u kapuljači bliži
raspad
sistema
kažu
da pre bića
postoji
politika
a
to je ekonomija
logika
ropstva
i
optička obmana
ili
imamo još nešto
da
ostavimo u zalog
budućnosti
koja je tu
a
tako je nigde nema
KUĆA BESKUĆNIKA
jedno
šareno ćebe i štap
na
parčetu asfalta
kartonska
kutija
malo
metala u njoj
i
par pletenih rukavica
čitava
kuća
beskućnika
nema
prozora
u
kom svetlo
treperi
kroz
roletne
nevidljiva
vrata
na
promaji zjape
širom
otvorena
na
pragu dočekuje
iskrivljene
osmehe
u
ogledalima potrošačke zbrke
koji
žvaću plastične kifle
sklanjajući
pogled od
sakate
prosjačke šake
i
vek tako mirno teče
između
zidova
odmotavaju
se
svemirski
sati
zemlja
joj
pod
krovom
truli
ljudi
od zemlje
zemljo
bez ljubavi
kuća
beskućnika
beše
za čoveka
NOVI EKSPOZE ROBOVIMA
zastrašen
umiruje
zastrašene
bljutavim
floskulama
poštovana
predsednice skupštine
poštovani
narodni poslanici
vaša
svetosti
uvaženi
dostojanstvenici
vaše
ekselencije
predstavnici
diplomatskog hora
poštovani
građani
dame
i gospodo
sutra
ćemo
na
ukrštaju reka
sazidati
presto sveta
na
našim leđima
raste
težina
njihovih
uhoda
PESMA O PESMI KOJU ĆU NAPISATI JEDNOG DANA
jednog
dana
napisaću
pesmu
srce
usta i ruke
ostaviću
ne očekujući
da
mi se vrate
jednog
dana
za
sve one koji
svakodnevno
govore
kako
će sve biti u redu
samo
jednog
jebenog
dana
PUT
kao
crv u kamenu
grizem
svoj
put
na
pučini se
usidrio
mir
svaki
put
pogrešan
put
obalu
zapljuskuje
talas
vremena
NEPODELJEN SVET
ANDIAMO A COMANDARE1
visoko podignte
stisnute pesnice
bosih dečaka
i dečaka u
bušnim cipelama
ako ne danas
smrskaće im tikve
sutra
1
Idite na komandu.
HIGIJENSKI ŠTRAJK
-Stradalima
u Uskršnjem ustanku
u
lagumima beznađa
zabava
je počela kasno
zato
izvolite se svi
do
kraja sagnuti
i
pridružiti
vreme
za nadanje
prošlo
je
velike
ideje
treba
proveravati
iako
ne postoje
iako
glavu
pritiska plafon samice
zidovi
su sve bliži
govna
te opkoljavaju sa svih strana
teško
je
i
smrdi
bez
obzira što
samo
jedan udah
razdire
obode
kosmosa
POSLEDNJA VIZIJA
naša
dela su
putokaz
budućnosti
koju
nosimo
NEPODELJEN SVET
da
ubiju
i
sve nas pobiju
ubiće
nas
al
živeće iza nas
svet
nepodeljen
SVETSKI SKANDAL
hiljade
znojavih lica
u
preskupim odelima
topila
su se u paklu
srdačnih
pozdrava
zbunjeno
zagledana
u
provaliju prošlosti
kad
ih je s leva satro
supersonični
voz
budućnosti
MOŽDA
Radovanu
Šarencu - Šaretu
hodamo
po zidovima
valjamo
se po plafonima
visimo
sa lustera
dok
se ne umorimo
onda
siđemo
još
malo
pa
si življi
od
nas
možda
POLEMIKA XXI VEKA
u malom digitronu
živi ljudi
raspravljaju
o velikim i malim
pesmama
dajte
nek nam rastrgne tela
nezajažljiva glad
na oltaru hegemonizma
da se čuje i naša pesma
o velikim
i malim
pesmama
živi ljudi raspravljaju
u malom digitronu
ŠUMANOV PULS
planeta
je mesto
na
kom brzo poželiš
da
ne postojiš
da
ništa ne postoji
ali
ništa u stvari
ne
postoji
i
sve bi da
upiješ
u sebe
pre
nego što se
čitava
planeta
ne
raspukne od
tahikardije
VRATA
nebo
je davno
napustilo
ovaj
svet
tišina
nas razdvaja
zastrašujuće
mirna
zamukla
srca
od
sebe beže
mestima
sa kojih se
nikad
ne vrate
naša
ljubav je
razvalila
vrata srca
al
nema tu više
nikoga
GRADITELJSKA BAJKA
bio
jednom
jedan
svemir
a
onda su ga
smrskali
ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?
pitanje bez odgovora
na potiljku ničijeg deteta
u medijskoj slici zgarišta
bedo života
dobrodošla u ruševinu jutra
sa dobro poznatim ukusom
pepela
AUTOPORTRET SNA
celu
noć su sastavljali izveštaj
rovareći
po iskopinama
nevidljivi
arheolozi vremena
u
pomračini su drobili
o
artefaktu čoveka
koji
se usput davno
stidljivo
pohvalio
kako
je odsanjao
kraj
kažu
da je
sa
osmehom padao
u
duboki meki eho
svojih
poslednjih reči
koje
sam nije čuo
ujutru
je ćutljiv
zamišljao
svoj glas
kao
most do neba
uveče
još
ćutljiviji
čestice
svetlosti
utkiva
u svoju senku
spreman
da ponovo umre
za
pravu stvar
METAK
METAK
otvorite
se oči
rafali
pucaju
u
vaše kapke
vatrena
noć vam
na
trepavicama
krvari
vrisak
će vam
po
zidovima prosuti
mozak
bombarderi
vam
u
dupljama probijaju
zvučni
zid
krugovi
svemira
u
tačku se skupili
u
zenice nišane
suze
će same
isprati
duboke
lezije
sveta
otvorite
se oči širom
nebo
je puklo
u
minskom polju
koraci
nam se razvlače
usirenom
krvlju
zemlja
više ne može
da
pije i guta
ni
kapi kiše joj ne dolaze kao
uteha
ovo
je metak
za
sve one koji
jure
na oluju
slobode
TOLSTOJEV ROĐENDAN
danas
je
Tolstoju
rođendan
bože
znam
da ne razgovaramo
ali
na tvojim kolosecima
svi
vozovi večno kasne
ovde
kroz vatru se
hoda
dalje
jer
ako stanemo
ostaje
za nama ništa
dok
ne izgori
verovatno
su i po vodi
tako
hodali
nema
nekih novosti
jedino
je smrt još uvek u štrajku
iz
obesti
TREPTAJ
žrtve
nemaju lica
komade ljudskih tela
obleću mušice
i pljuju
vuku se pogubljena
uplakana deca
sa garavim lutkama
u kojima umesto očiju
zakoluta šupljina
treptaj
te satre
u
pepeo ništavila
DEKRET br. 352653 02 252862⁄4
razlaz
istog
trenutka
sa
mesta zločina
ubice
zlotvori
gole
su nedužne ruke koje su se branile
gole
su kao vaše humano bombardovanje
gole
kao puls na izdisaju srca
kao
vreme u komi rascvetanih lobanja
kao
ulice po kojima topovi kose
kao
kasetne bombe koje prosipaju utrobe
kao
ugljenisani ostaci civila i gradova
kao
tragovi sveže razrovanih busija
kao
crno nebo iznad zatvora i logora
kao
mora koja oru brodovi izbeglica
kao
zidovi pred čas pogubljenja
kao
gola istina u dečijim očima
gole
su nedužne ruke
gole
kao ljubav koja nam iz grudi puca
čekajući
da i nama
saspete
po metak u čelo
mi
žive mete kojima
nikad
ništa neće moći skinuti sa lica
osmeh
pobede
ONI SU ZA ODSTREL
oni
su za odstrel
pucajte
u
njihove grudi
u
rebra
u
pognute glave
pucajte
u
preplašene oči
koje
gutaju tamu
u
usta koja se grče
od
tuge i bola
od
zemlje i krvi
od
truleži i smrada
lešine
mrtvog boga
oni
su za odstrel
pucajte
im u čela
OSVETNIČKA PARTIJA
u
tvrđavi tišine
kurva
se nova
strategija
prividna
žrtva
je
trajna
kad
prodre pešadija
u
nalet kreće konjica
za
lovcima i topovima
dama
će
samo
da ušeta
svim
silama
u
opsadu grada
ljubavi
KAMEN NA KAMENU
ne
želim ja ništa
ama
baš ništa
dovoljan
je goli kamen
na
kom sanjamo
i
oči iz kojih
nešto
snažno
kuca
napolje
MOLEKULARNA TEŽINA
za
mojim koracima
sleže
se prašina
pod
ispresecanim nebom
jutri
kamenje i cveće
preda
mnom je
sve
uži proctor
za
zalet i uzlet
i
već se pada
da
sam malo lakše
molekularne
težine
izvuklo
bi me napolje
u
pizdu materinu
BOSONOGI I NEBO
u
početku vremena
i
posle kraja sveta
bosonogi
i nebo
utiskuju
stopala
u
grudi ničije
zemlje
tako
bezutešno
lutaju
bežeći
od
težine tame
oči
njihove
stide
se svega
što
su videle
POKVARENA PLOČA
igla
vozi
po
sve manjim
krugovima
na
kraju puta
muzika
stane
glava
se vrati
iz
centra
enigma
pokvarene
ploče
je
nerešiva
MINIJATURA O TEBI
da
sam ti
ko
zna gde bih sakrio
svoje
oči
znam
užasu
je kraj
iza
zazidanih prozora
u
kojima se rađa zora
na
tvojim kapcima
ILUMINACIJA
tišinu mrvi
škrgut guste
noći
pred zoru zarlauče pas
iz mrtvog ugla neuhvatljiv
zrak
pukne pravo u oči
ruke grabe pad
iz kog se iznova
uzdižu
u epicentru
bezumlja i haosa
glava lagano udara u
tačku pucanja
iza zida zid
istorijska praznina i
iluminacija
tamo nas čeka
talog vremena
u kriogenim
ćupovima
još jedan skok napred
i preskočili smo senku
koje više nema
BELEŠKA O AUTORU:
Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini. Apsolvent je na katedri za srpski jezik i književnost Filološko-umetničkog
fakulteta u Kragujevcu. Dobitnik je nekolicine književnih nagrada u sferi
poetskih ostvarenja. Pesme, haiku i kratke priče su mu objavljivane u raznim
zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u elektronskim
medijima. Učestvovao u performansima Buđenje i Breinstorm Kružok. Bavi se
muzikom, književnošću, i raznim drugim, uglavnom, neprofitnim delatnostima.
Godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera.
