MOJ DEDA

MOJ DEDA

Težak i ustajao vazduh raširio se sobom, ali njemu to ne smeta. Moj deda leži na desnom boku, sklupčan pored peći, i ispljuvke odlaže među listovima dnevnih novina. Tako sklupčan zakašlje se iz petnih žila čekajući večernji dnevnik dok na sportskom kanalu gleda slučajnu fudbalsku utakmicu druge nemačke lige o kojoj ne zna ništa, niti trenutni rezultat uspeva da pročita. Iznad televizora uz koji mu lete dani dok se nižu godišnja doba stoji slika njegovog oca koji svojim odsečnim pogledom reže sve pred sobom. Na proređenoj polici sa knjigama ređaju se naslovi od Julija Cezara do sumraka staljinizma. On je već prilično star i bolestan čovek koji se vremenom navikao na usamljenički život otkad mu je umrla žena. Drugu nikada nije ni pokušao da zavoli. Sinovi mu u kuću dolaze retko, a ostala rodbina kao da svraća u posetu bolesniku, donose pune kese voća i čajeva. Moj deda dva puta nedeljno prošeta do pijace i ostatak dana provede zadihan, odmarajući od te iste šetnje. Šah igra jednim okom pošto na drugo gotovo da ne vidi. Još uvek se navikava na poraz. Njegove požutele, staračke ruke, na kraju bezvoljno skupljaju figure. Gotovo neprimetno, u levom uglu usana, pojavi se blagi osmeh kada se našali sa sobom, i žureći se vraća u prvobitni položaj fetusa, tako nastavljajući predano da čeka. Njega se odavno ne tiče što ni vazduh ne ulazi u tu sobu.