недеља, 15. октобар 2017.

SLOM



Bogdan Cvetković













SLOM






































































EPISTOLE












































UGAONA GARNITURA


tvoje dve trepavice

noću vezujem

u čvor

u svitanje taj

isti čvor

razvezujem

ujutru me bučne

ulice mimoilaze

ja po svim sobama

grlim tvoju senku

i ćoškove sažimam

pred golim i bosim

člancima koje ljubim

u dlanove ti se upijam

crtajući na vrelom obrazu

san

neko čudno vreme

danima me tako

u tvoj zagrljaj

odnosi

vesti po običaju loše

samo ćutim i posmatram

kako stvari nekud beže

dok polako se

čitava stvarnost

udaljava od mene

poljupce prinosim

i spuštam ti na članke

na dlanove

na meki rukohvat

koraci bledi

vuku zgrčene reči

ulicama kojima si
otišla

i dalje govorim tiho

sebi u bradu

prikradajući se vratima

iza kojih si juče

bezbrižno spavala

ti navlačiš roletne

na moje prozore

i gasiš sva svetla

da bolje sagledam

mrak

ugarke plavog neba

neumorno čupam

iz kljunova svirepih
ždralova

oči tvoje

odvlače u noć

u beskraj gde zauvek

ostajem nem

zato što si mi usne

ostavila daleko

i tišinom me u osami

sumrakom dozivaš

otkucaji srca

odzvanjaju duboko

u petama svemira

za tvojim stopama

od težine vazduha

ko dim se rasipa

sva arhitektura

vremena i prostora

tvoju sam senku

noćas opet grlio

po svim sobama

zelena ugaona garnitura

te je opet sanjala

kad se samo

trznula iz sna

sledeći put

samo me blago probudi

pre nego što ponovo

odeš



ČESTICE


vatre koje ostavljaš

po lavirintima nesanice

u pepeo su me smrvile

u zoru nad tvojom

crvenom foteljom

od mekih pupoljaka

i mirišljavog lišća

pletem kolibu sa jednim

malenim prozorom

ti reči pretvaraš u konfete

kojima obasipaš podove sveta
slaveći ludilo

u sećanja se oblačim

i mislim kako je divno

proći našom ulicom

pahulje polako

zatrpavaju terasu

ispucale roletne

prekrivaju

zamračen stan

preda mnom sve tužniji svet

grudi su poprište Pompeje

i puca se svakog dana

krajevi se

raskrstili

u nedrima

noću pogled

odvlačim u

zvezde

samo ušetaj

vedrino

još uvek za tebe skupljam
čestice večnosti

koja prolazi





KAZALJKE


negde iza sunca

sklupčalo se veče

pod tvoj obraz

ti ostavljaš
prohladni sumrak

i noći satkanе
od tvoje svetle puti

mene svet
sve više
prezire

tako nemirnog
odnosi me bujica
ja neumoran i dalje
ne prestajem da sanjam

mačije oči
mesečare po
krovovima

unaokolo
šunjaju se
senke

po koja sirena
projuri niz put

ja se trznem iz sna
i bdim nad praznim
ulicama

u zoru ti nebo
osmeh naslika
gledam kako
letnji dan prolazi
i vidim te daleko
na pučini

u krošnjama
lagani povetarac
iscrtava tvoj ples

ko dah sa tvog vrata
gutljaj hladnog vazduha me
obliva

ovde kad je vruće
opasno zaudara
na podrhtavanje
besmisla

u nekom snenom stanju
stvari i sveta
polako ali sigurno
raspada se trula
Tvrđava Evropa
ali tebe to ne zanima

želeo sam
samo da ti kažem

da ništa ne postoji
i da jedino si ti
stvarna

tu smo
nas trojica i ja
ti si peti element
ja sam vatra i voda
i samo
budi tu

na satu izgubljenog vremena
kazaljke se nikad nisu
vrtele u krug
ali to je već pitanje
večnosti





STANJE


u gradu
stanje redovnо
automatske puške
šetaju zakočene

ponoćni voz
preko okamenjenih glava
iz fabrike redovno odnosi
tovare automobila

ubijaju se
masakriraju
dižu u vazduh
ljudi bombe
teroristi
plaćeničke vojske

bezumnici
sipaju
olovo
u meso
dečijih
igrališta

zarili su
barjake
sa lažnim
zastavama

raskomadaće
lešinari
ono što bude
ostalo

već odzvanja teško
trulež beščasnog
vremena

vuče se ismejana
moja pogrbljena
senka

ruke joj razvezane
bazaju po mraku

svetlosti moja
samo me čvrsto
zagrli



POSLEDNJI ZRAK


duboke zore
iz mene sve jače
zvone

živci se trzaju
prsti trepere
sami od sebe
u prazno prete

ja ne spavam ali sanjam
sile održavam
i polako se navikavam
da zauvek ništa budem

glasovi distorziraju
iza crne zavese

ti me u sred noći probudiš
buncajući obuzdaš dah
ponovo naučiš da dišeš
i na kraju nekako shvatiš
da košmar uopšte nije bio
tako ružan san

posle kroz napad smeha
sređuješ se dugo
pa duboko zamišljena
opipavaš prazninu
dok po jedna sova
na tvojim ramenima
nemirno drema

naivno gledaš
kako je čudna smrt
belog leptira

rasuta u prah
dodiruješ mu krila
a onda predugo ćutiš i
ništa ne progovaraš

priznaješ da si u stanju satima
neumorno da vrtiš pramen kose
dok se ne umrsiš u čvor
koji potom strpljivo razvezuješ


smeješ se kao dete
kada te uhvatim na delu
tako zanesenu

krišom preturaš
po zavežljajima sećanja
iz kojih izvlačiš pisma
koja do tebe nikad nisu stigla
želeći da ih ponovo žvrljaš

od mene još kriješ
istrošene ključeve
koji ne otključavaju
pohabane brave

nerazuman bauljam
kroz haotični protok vremena
mreža je tako smešna
pred nestalim svetom
mi više nemamo
gde da se vratimo

od centra do oboda
i nazad preko zida
izlaza nema

još za tobom svi
granični prilazi
za mene zauvek
ostaju zatvoreni


sumnja ti se prostire do sutra
u koje odlaziš i dolaziš nasmejana
kad iznova na glavu skačeš
u žarište svoje tame
u kojoj se inače
ne tako vešto
skrivaš

onda polako toneš
napokon potpuno sama
i večno izgubljena

zamišljaš besmrtnost
u kojoj ne znaš
šta bi radila

pitaš se koliko beskonačno
može da bude besmisleno

dovoljno je da se samo prisetiš
kako izgleda sloboda
i put se nezadrživo račva
po ćorsokacima bespuća

znaš da sa druge strane mosta
na obali preko puta
nikad nije bilo nikoga
osim praznog prostora

i opet svaki put
ponosno ulaziš
u turbulenciju svog
slobodnog pada
koji vodi u ponor
još dubljeg mraka

poslednji zrak koji kasni
prolama se preko tvojih
trepavica












TEŽINA LJUBAVI


nikad nije prekasno otići
preko opustošenog sveta


i umirati pod mostovima
civilizacijskog napretka


ti bi se ušuškala u nečije zagrljaje
i drhtao bi između tvojih butina neko

koga bi isto tako strasno volela

mene gledaš besna i kivna
što još uvek umeš praštati
iako to više nikom
ne bi poželela

govoriš da ovo nisam ja
i kako ti juriš sama

pravo kroz noć

koja te čeka

pravim se da ne brinem
jer iza mene odavno

više ničeg nema

oči zapeku
kao da bez treptaja
neprekidno zure u
snop svetla

pred zoru se bude
naše sljubljene usne

i svaki put sve ledenije

ispraćaš me u samoću

u postojanje u kom ti

proleća donosim kroz

teskobu jeseni

nebo sabija uglove

u malo okno prozora
mesečina ispunjava

prazne džepove svoda

kroz glavu mi juri

topot divljih konja

dok sve dublje ulazim

u jezivo hladnu noć


jedan crveni list
padne pred moje noge
kad iznova shvatim da
sve je oko mene ljubav
a to si ti i
sva saznanja su potpuno strana i
sve neizrecivo je više od ćutanja
samo bistra tišina koja zuji
šireći se prostorom izvan domašaja

na prstima hodam
u kalu nespokoja
ruke se izdužuju
da te sklupčanu
zagrle

u meni sama
nastavljaš da živiš
rovareći mi grudi
i ja te jednako tiho
odnosim kao svu
težinu ljubavi






KRAJ


rekao sam da bih pretražio
svaki pedalj na zemlji
pre nego što bi tvoja senka
na kraju pustila me da umrem

ali ti se uvek praviš
kao da ništa ne čuješ
samo da bi idalje sumnjala
dovoljno naivna i
preterano ranjiva

govoriš o vremenu
kao da godine mogu
da izbroje trenutke
bez dodira i glasa

tako tužno ćutiš a
plan za beg čeka dan
kada ćeš otići kažeš
bez traga i putokaza

moja zemlja je tera inkognita
u državi koje nema
svi gradovi su isti
sve ulice poznate
i svi putevi kroz vatru
vode do tebe

napokon oči izgore
i ja osluškujući plamen
dovoljno strpljivo i dugo
zaboravljam svoj govor

disanje ti između dlanova
u zoru odnosim na počinak i
dugo pred tvojim licem zamišljen
ne mogu da zaspim

opkolila me tišina
utsinuta u stenama
usahlog bezvremena

sa nadlaktica ti
žmirkaju prigušena
jutarnja svetla




hladno jesenje sunce se
proteže preko boka niz
molsku notu tvog vrata
prsti upijaju mrvice mirisa

i svaki put kada se
blago trzneš iz sna
i kroz trepavice me
nežno pogledaš
ja prećutim kako
beskrajno te volim
jer ništa drugo nemam
osim onog što bez reči
mogu da izgovorim

ti odlaziš
i na usnama mi ostavljaš
samo prostranu noć

kažeš ne izgovaraj
reč kraj
i ja je ne izgovaram








NA OBODU TIŠINE





MATICA


mesec bledo
tone u mrak

iz daljine zavija pas
kao da neko
bespomoćno jauče

vetar lomata
usamljeni kišobran
niz natopljene ulice

nekom nevidljivom magijom grada
u treptaju nestanu
redovi uličnih svetiljki


ptica bezbrižno
otrese kišu sa krila
nastavljajući let

dim se izvija iznad krovova
u pravcu beskraja

na izmaku noć
bez senke
stane pred tebe

dah joj se
kroz maglu
prikrade

nečije oči ti
nekud ostale

na glavi ti nebo obamrlo
na ramenima rastu planine
glas odjekuje prazninom
rastrgnute ruke
nose ga još dalje

odlaziš
u osvit
ćutanju svom
neizrecivom

zrak će
sagledati svu
dubinu tame
u tvom srcu


jesenje sunce
prodire kroz velike mutne oblake
koji mirno plove
ka matici tišine
































































KAP


pred zoru prve
kapi ledene kiše
obliju te plavim
mirisom

po koja munja
zaluta u
nedra

njene oči
ovlaš uokvire
nebo bledih
sećanja

noge
odlaze nekud same
bez ičega

osim koraka
drugo ih se ne tiče




IZNOVA


ti more si i nebo vatra i krv
disanje i buđenje i san
oči i usne i ruke i ramena i struk
i sve što sa tobom noću ustaje i
oduševljeno bunca
kako divno pada sneg
pa se buni
kako je vrućina nepodnošljiva
čak i kad su nam zgrljena
samo stopala

trebalo je danas
iznova
nositi siroti svet
slobodi
ali ona je moje sve
odnela u tišini































ŠAPAT TIŠINE


sav sam od disanja
što se britkim rezovima
razliva u besnu
vatrenu stihiju

doneo sam tišinu
na dlanovima trga
pticama

sve naše nemoguće razgovore
okončane ćutanjem
kojim objavljujemo ratove
kad nastupi naše
obostrano primirje

sad si slobodna
pa požuri tišino
plamen ti opkoljava senku
da ti se slučajno koji
šapat ne otme























BELA SMRT


noćas je mesec
kriška hleba za pse
lutalice

vetar guta belinu
koja svetluca šireći se
prostorom između kapaka

kroz pahulje nad mislima
otuđena svetla beže dok
ulicama vreba epidemija
velikog evropskog virusa

moji prijatelji polako
postaju sve ugroženija
vrsta

ja sam uljez
u sopstvenim
snovima

pregažen tragam
za obrisima dolazećeg
jutra

juče me nema
danas ne postoji
sutra opet doziva

sve se bez traga
raspada u pupku
svemira

najzad
lake su ruke
kojima sam ljubio

hteo bih poslednji dah
da izvučem iz njenih usta
pre nego što spokojno
utonem u belu smrt









ODJEK


u zoru
krhotine stvarnosti se
tromo odbijaju
od mene

sve me napušta
i ostavlja praznini
koju skrivam duboko
u sebi

ona i ja
napokon sami
jedno drugom prećutkujemo
slomljeno nebo koje se gubi
u odjeku ljubavi














SVAKODNEVNA ROBOVANJA





























KUHINJA


korice na knjigama se
povijaju od
vlage

po zavesi tiho
hodaju senke
glasova

malter se
kruni u
ćoškovima

na plinskoj boci
tajmer odbrojava

sklupčan
okrenu leđa
sudoperi

iz trulog sunđera
ustaje zadah prašine

koraci bubašvaba
pucketaju sve brže i brže
sve jače i jače
sve bliže i bliže

po telu mu
vatra mili

kuhinja
njegov pakao
bez sna








OBROK


juče si zaradio
jednu kesu duvana
veknu hleba
dva bajata peciva
i čašu jogurta

duvan je pepeo
hleb si usput drobio psima
pecivo od juče je dobro
a jogurt
to je već obrok













VIDOKRUG


jutro kasni
po obodu vidokruga
noć se otiskuje u razvalini neba
koja puca u slepoočnicama

na svetlo ulica
hrapavi huk izranja
iz gvozdene utrobe grada

imena mu noseći
nemirno odlaze u svoje bdenje
prolazeći pored mene
oči jedne skitnice

taj susret naših postojanja
je tačka u beskonačnom
u kojoj se seku kretanja
paralelnih putanja

dok polako se
glavi u kapuljači bliži
raspad sistema

kažu da pre bića
postoji politika
a to je ekonomija
logika ropstva
i optička obmana

ili imamo još nešto
da ostavimo u zalog
budućnosti koja je tu
a tako je nigde nema





















KUĆA BESKUĆNIKA


jedno šareno ćebe i štap
na parčetu asfalta
kartonska kutija
malo metala u njoj
i par pletenih rukavica
čitava kuća
beskućnika

nema prozora
u kom svetlo
treperi kroz
roletne

nevidljiva vrata
na promaji zjape
širom otvorena

na pragu dočekuje
iskrivljene osmehe
u ogledalima potrošačke zbrke
koji žvaću plastične kifle
sklanjajući pogled od
sakate prosjačke šake
i vek tako mirno teče

između zidova
odmotavaju se
svemirski sati

zemlja joj
pod krovom
truli

ljudi od zemlje
zemljo bez ljubavi
kuća beskućnika
beše za čoveka






NOVI EKSPOZE ROBOVIMA


zastrašen
umiruje zastrašene
bljutavim floskulama

poštovana predsednice skupštine
poštovani narodni poslanici
vaša svetosti
uvaženi dostojanstvenici

vaše ekselencije
predstavnici diplomatskog hora
poštovani građani
dame i gospodo

sutra ćemo
na ukrštaju reka
sazidati presto sveta

na našim leđima
raste težina
njihovih uhoda











PESMA O PESMI KOJU ĆU NAPISATI JEDNOG DANA


jednog dana
napisaću pesmu

srce usta i ruke
ostaviću ne očekujući
da mi se vrate

jednog dana
za sve one koji
svakodnevno govore
kako će sve biti u redu
samo jednog
jebenog
dana













PUT


kao crv u kamenu
grizem
svoj put

na pučini se
usidrio
mir

svaki put
pogrešan put

obalu zapljuskuje
talas vremena





















NEPODELJEN SVET









                                                                                                                             



ANDIAMO A COMANDARE1


visoko podignte
stisnute pesnice
bosih dečaka
i dečaka u bušnim cipelama
ako ne danas
smrskaće im tikve
sutra
 

















































1  Idite na komandu.






HIGIJENSKI ŠTRAJK

-Stradalima u Uskršnjem ustanku

u lagumima beznađa
zabava je počela kasno
zato izvolite se svi
do kraja sagnuti
i pridružiti

vreme za nadanje
prošlo je

velike ideje
treba proveravati
iako ne postoje
iako
glavu pritiska plafon samice
zidovi su sve bliži
govna te opkoljavaju sa svih strana
teško je
i smrdi

bez obzira što
samo jedan udah
razdire obode
kosmosa


























POSLEDNJA VIZIJA


naša dela su
putokaz budućnosti
koju nosimo



























































                                                                       
NEPODELJEN SVET


da ubiju
i sve nas pobiju
ubiće nas
al živeće iza nas
svet nepodeljen











































SVETSKI SKANDAL


hiljade znojavih lica
u preskupim odelima
topila su se u paklu
srdačnih pozdrava
zbunjeno zagledana
u provaliju prošlosti
kad ih je s leva satro
supersonični voz
budućnosti





























MOŽDA

Radovanu Šarencu - Šaretu

hodamo po zidovima
valjamo se po plafonima
visimo sa lustera
dok se ne umorimo
onda siđemo

još malo
pa si življi
od nas
možda














POLEMIKA XXI VEKA


u malom digitronu
živi ljudi raspravljaju
o velikim i malim
pesmama

dajte
nek nam rastrgne tela
nezajažljiva glad
na oltaru hegemonizma
da se čuje i naša pesma

o velikim
i malim
pesmama
živi ljudi raspravljaju
u malom digitronu













ŠUMANOV PULS


planeta je mesto
na kom brzo poželiš
da ne postojiš

da ništa ne postoji
ali ništa u stvari
ne postoji

i sve bi da
upiješ u sebe
pre nego što se
čitava planeta
ne raspukne od
tahikardije













VRATA


nebo je davno
napustilo ovaj
svet

tišina nas razdvaja
zastrašujuće mirna

zamukla srca
od sebe beže
mestima sa kojih se
nikad ne vrate

naša ljubav je
razvalila vrata srca
al nema tu više
nikoga













GRADITELJSKA BAJKA


bio jednom
jedan svemir
a onda su ga
smrskali
















ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?


pitanje bez odgovora
na potiljku ničijeg deteta
u medijskoj slici zgarišta

bedo života
dobrodošla u ruševinu jutra
sa dobro poznatim ukusom
pepela








































AUTOPORTRET SNA


celu noć su sastavljali izveštaj
rovareći po iskopinama
nevidljivi arheolozi vremena
u pomračini su drobili
o artefaktu čoveka
koji se usput davno
stidljivo pohvalio
kako je odsanjao
kraj

kažu da je
sa osmehom padao
u duboki meki eho
svojih poslednjih reči
koje sam nije čuo

ujutru je ćutljiv
zamišljao svoj glas
kao most do neba

uveče
još ćutljiviji
čestice svetlosti
utkiva u svoju senku
spreman da ponovo umre
za pravu stvar
























METAK





































METAK


otvorite se oči
rafali pucaju
u vaše kapke

vatrena noć vam
na trepavicama
krvari

vrisak će vam
po zidovima prosuti
mozak

bombarderi vam
u dupljama probijaju
zvučni zid

krugovi svemira
u tačku se skupili
u zenice nišane

suze će same
isprati duboke
lezije sveta

otvorite se oči širom
nebo je puklo
u minskom polju
koraci nam se razvlače
usirenom krvlju

zemlja više ne može
da pije i guta

ni kapi kiše joj ne dolaze kao
uteha

ovo je metak
za sve one koji
jure na oluju
slobode


TOLSTOJEV ROĐENDAN


danas je
Tolstoju rođendan

bože
znam da ne razgovaramo
ali na tvojim kolosecima
svi vozovi večno kasne

ovde kroz vatru se
hoda dalje
jer ako stanemo
ostaje za nama ništa
dok ne izgori

verovatno su i po vodi
tako hodali

nema nekih novosti
jedino je smrt još uvek u štrajku
iz obesti





























TREPTAJ


žrtve
nemaju lica

komade ljudskih tela
obleću mušice
i pljuju

vuku se pogubljena
uplakana deca
sa garavim lutkama
u kojima umesto očiju
zakoluta šupljina

treptaj te satre
u pepeo ništavila















DEKRET br. 352653 02 252862⁄4


razlaz
istog trenutka
sa mesta zločina
ubice
zlotvori
gole su nedužne ruke koje su se branile
gole su kao vaše humano bombardovanje
gole kao puls na izdisaju srca
kao vreme u komi rascvetanih lobanja
kao ulice po kojima topovi kose
kao kasetne bombe koje prosipaju utrobe
kao ugljenisani ostaci civila i gradova
kao tragovi sveže razrovanih busija
kao crno nebo iznad zatvora i logora
kao mora koja oru brodovi izbeglica
kao zidovi pred čas pogubljenja
kao gola istina u dečijim očima
gole su nedužne ruke
gole kao ljubav koja nam iz grudi puca
čekajući da i nama
saspete po metak u čelo
mi žive mete kojima
nikad ništa neće moći skinuti sa lica
osmeh pobede





























ONI SU ZA ODSTREL


oni su za odstrel
pucajte
u njihove grudi
u rebra
u pognute glave
pucajte
u preplašene oči
koje gutaju tamu
u usta koja se grče
od tuge i bola
od zemlje i krvi
od truleži i smrada
lešine mrtvog boga

oni su za odstrel
pucajte im u čela

















OSVETNIČKA PARTIJA


u tvrđavi tišine
kurva se nova
strategija

prividna žrtva
je trajna

kad prodre pešadija
u nalet kreće konjica
za lovcima i topovima
dama će
samo da ušeta

svim silama
u opsadu grada
ljubavi

































KAMEN NA KAMENU


ne želim ja ništa
ama baš ništa
dovoljan je goli kamen
na kom sanjamo
i oči iz kojih
nešto snažno
kuca napolje

















MOLEKULARNA TEŽINA


za mojim koracima
sleže se prašina
pod ispresecanim nebom
jutri kamenje i cveće

preda mnom je
sve uži proctor
za zalet i uzlet
i već se pada

da sam malo lakše
molekularne težine
izvuklo bi me napolje
u pizdu materinu


































BOSONOGI I NEBO


u početku vremena
i posle kraja sveta
bosonogi i nebo
utiskuju stopala
u grudi ničije
zemlje

tako bezutešno
lutaju bežeći
od težine tame

oči njihove
stide se svega
što su videle


































POKVARENA PLOČA


igla vozi
po sve manjim
krugovima

na kraju puta
muzika stane

glava se vrati
iz centra

enigma
pokvarene ploče
je nerešiva




































MINIJATURA O TEBI


da sam ti
ko zna gde bih sakrio
svoje oči

znam
užasu je kraj
iza zazidanih prozora
u kojima se rađa zora
na tvojim kapcima

















































ILUMINACIJA


tišinu mrvi
škrgut guste
noći

pred zoru zarlauče pas
iz mrtvog ugla neuhvatljiv zrak
pukne pravo u oči

ruke grabe pad
iz kog se iznova
uzdižu

u epicentru
bezumlja i haosa
glava lagano udara u
tačku pucanja

iza zida zid
istorijska praznina i
iluminacija

tamo nas čeka
talog vremena
u kriogenim
ćupovima

još jedan skok napred
i preskočili smo senku
koje više nema



















BELEŠKA O AUTORU:

Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini. Apsolvent je na katedri za srpski jezik i književnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Dobitnik je nekolicine književnih nagrada u sferi poetskih ostvarenja. Pesme, haiku i kratke priče su mu objavljivane u raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u elektronskim medijima. Učestvovao u performansima Buđenje i Breinstorm Kružok. Bavi se muzikom, književnošću, i raznim drugim, uglavnom, neprofitnim delatnostima. Godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera.





Нема коментара:

Постави коментар