SLOM

Bogdan Cvetković

SLOM

EPISTOLE

UGAONA GARNITURA

tvoje dve trepavice

noću vezujem

u čvor

u svitanje taj

isti čvor

razvezujem

ujutru me bučne

ulice mimoilaze

ja po svim sobama

grlim tvoju senku

i ćoškove sažimam

pred golim i bosim

člancima koje ljubim

u dlanove ti se upijam

crtajući na vrelom obrazu

san

neko čudno vreme

danima me tako

u tvoj zagrljaj

odnosi

vesti po običaju loše

samo ćutim i posmatram

kako stvari nekud beže

dok polako se

čitava stvarnost

udaljava od mene

poljupce prinosim

i spuštam ti na članke

na dlanove

na meki rukohvat

koraci bledi

vuku zgrčene reči

ulicama kojima si

otišla

i dalje govorim tiho

sebi u bradu

prikradajući se vratima

iza kojih si juče

bezbrižno spavala

ti navlačiš roletne

na moje prozore

i gasiš sva svetla

da bolje sagledam

mrak

ugarke plavog neba

neumorno čupam

iz kljunova svirepih

ždralova

oči tvoje

odvlače u noć

u beskraj gde zauvek

ostajem nem

zato što si mi usne

ostavila daleko

i tišinom me u osami

sumrakom dozivaš

otkucaji srca

odzvanjaju duboko

u petama svemira

za tvojim stopama

od težine vazduha

ko dim se rasipa

sva arhitektura

vremena i prostora

tvoju sam senku

noćas opet grlio

po svim sobama

zelena ugaona garnitura

te je opet sanjala

kad se samo

trznula iz sna

sledeći put

samo me blago probudi

pre nego što ponovo

odeš

ČESTICE

vatre koje ostavljaš

po lavirintima nesanice

u pepeo su me smrvile

u zoru nad tvojom

crvenom foteljom

od mekih pupoljaka

i mirišljavog lišća

pletem kolibu sa jednim

malenim prozorom

ti reči pretvaraš u konfete

kojima obasipaš podove sveta

slaveći ludilo

u sećanja se oblačim

i mislim kako je divno

proći našom ulicom

pahulje polako

zatrpavaju terasu

ispucale roletne

prekrivaju

zamračen stan

preda mnom sve tužniji svet

grudi su poprište Pompeje

i puca se svakog dana

krajevi se

raskrstili

u nedrima

noću pogled

odvlačim u

zvezde

samo ušetaj

vedrino

još uvek za tebe skupljam

čestice večnosti

koja prolazi

KAZALJKE

negde iza sunca

sklupčalo se veče

pod tvoj obraz

ti ostavljaš

prohladni sumrak

i noći satkanе

od tvoje svetle puti

mene svet

sve više

prezire

tako nemirnog

odnosi me bujica

ja neumoran i dalje

ne prestajem da sanjam

mačije oči

mesečare po

krovovima

unaokolo

šunjaju se

senke

po koja sirena

projuri niz put

ja se trznem iz sna

i bdim nad praznim

ulicama

u zoru ti nebo

osmeh naslika

gledam kako

letnji dan prolazi

i vidim te daleko

na pučini

u krošnjama

lagani povetarac

iscrtava tvoj ples

ko dah sa tvog vrata

gutljaj hladnog vazduha me

obliva

ovde kad je vruće

opasno zaudara

na podrhtavanje

besmisla

u nekom snenom stanju

stvari i sveta

polako ali sigurno

raspada se trula

Tvrđava Evropa

ali tebe to ne zanima

želeo sam

samo da ti kažem

da ništa ne postoji

i da jedino si ti

stvarna

tu smo

nas trojica i ja

ti si peti element

ja sam vatra i voda

i samo

budi tu

na satu izgubljenog vremena

kazaljke se nikad nisu

vrtele u krug

ali to je već pitanje

večnosti

STANJE

u gradu

stanje redovnо

automatske puške

šetaju zakočene

ponoćni voz

preko okamenjenih glava

iz fabrike redovno odnosi

tovare automobila

ubijaju se

masakriraju

dižu u vazduh

ljudi bombe

teroristi

plaćeničke vojske

bezumnici

sipaju

olovo

u meso

dečijih

igrališta

zarili su

barjake

sa lažnim

zastavama

raskomadaće

lešinari

ono što bude

ostalo

već odzvanja teško

trulež beščasnog

vremena

vuče se ismejana

moja pogrbljena

senka

ruke joj razvezane

bazaju po mraku

svetlosti moja

samo me čvrsto

zagrli

POSLEDNJI ZRAK

duboke zore

iz mene sve jače

zvone

živci se trzaju

prsti trepere

sami od sebe

u prazno prete

ja ne spavam ali sanjam

sile održavam

i polako se navikavam

da zauvek ništa budem

glasovi distorziraju

iza crne zavese

ti me u sred noći probudiš

buncajući obuzdaš dah

ponovo naučiš da dišeš

i na kraju nekako shvatiš

da košmar uopšte nije bio

tako ružan san

posle kroz napad smeha

sređuješ se dugo

pa duboko zamišljena

opipavaš prazninu

dok po jedna sova

na tvojim ramenima

nemirno drema

naivno gledaš

kako je čudna smrt

belog leptira

rasuta u prah

dodiruješ mu krila

a onda predugo ćutiš i

ništa ne progovaraš

priznaješ da si u stanju satima

neumorno da vrtiš pramen kose

dok se ne umrsiš u čvor

koji potom strpljivo razvezuješ

smeješ se kao dete

kada te uhvatim na delu

tako zanesenu

krišom preturaš

po zavežljajima sećanja

iz kojih izvlačiš pisma

koja do tebe nikad nisu stigla

želeći da ih ponovo žvrljaš

od mene još kriješ

istrošene ključeve

koji ne otključavaju

pohabane brave

nerazuman bauljam

kroz haotični protok vremena

mreža je tako smešna

pred nestalim svetom

mi više nemamo

gde da se vratimo

od centra do oboda

i nazad preko zida

izlaza nema

još za tobom svi

granični prilazi

za mene zauvek

ostaju zatvoreni

sumnja ti se prostire do sutra

u koje odlaziš i dolaziš nasmejana

kad iznova na glavu skačeš

u žarište svoje tame

u kojoj se inače

ne tako vešto

skrivaš

onda polako toneš

napokon potpuno sama

i večno izgubljena

zamišljaš besmrtnost

u kojoj ne znaš

šta bi radila

pitaš se koliko beskonačno

može da bude besmisleno

dovoljno je da se samo prisetiš

kako izgleda sloboda

i put se nezadrživo račva

po ćorsokacima bespuća

znaš da sa druge strane mosta

na obali preko puta

nikad nije bilo nikoga

osim praznog prostora

i opet svaki put

ponosno ulaziš

u turbulenciju svog

slobodnog pada

koji vodi u ponor

još dubljeg mraka

poslednji zrak koji kasni

prolama se preko tvojih

trepavica

TEŽINA LJUBAVI

nikad nije prekasno otići

preko opustošenog sveta

i umirati pod mostovima

civilizacijskog napretka

ti bi se ušuškala u nečije zagrljaje

i drhtao bi između tvojih butina neko

koga bi isto tako strasno volela

mene gledaš besna i kivna

što još uvek umeš praštati

iako to više nikom

ne bi poželela

govoriš da ovo nisam ja

i kako ti juriš sama

pravo kroz noć

koja te čeka

pravim se da ne brinem

jer iza mene odavno

više ničeg nema

oči zapeku

kao da bez treptaja

neprekidno zure u

snop svetla

pred zoru se bude

naše sljubljene usne

i svaki put sve ledenije

ispraćaš me u samoću

u postojanje u kom ti

proleća donosim kroz

teskobu jeseni

nebo sabija uglove

u malo okno prozora

mesečina ispunjava

prazne džepove svoda

kroz glavu mi juri

topot divljih konja

dok sve dublje ulazim

u jezivo hladnu noć

jedan crveni list

padne pred moje noge

kad iznova shvatim da

sve je oko mene ljubav

a to si ti i

sva saznanja su potpuno strana i

sve neizrecivo je više od ćutanja

samo bistra tišina koja zuji

šireći se prostorom izvan domašaja

na prstima hodam

u kalu nespokoja

ruke se izdužuju

da te sklupčanu

zagrle

u meni sama

nastavljaš da živiš

rovareći mi grudi

i ja te jednako tiho

odnosim kao svu

težinu ljubavi

KRAJ

rekao sam da bih pretražio

svaki pedalj na zemlji

pre nego što bi tvoja senka

na kraju pustila me da umrem

ali ti se uvek praviš

kao da ništa ne čuješ

samo da bi idalje sumnjala

dovoljno naivna i

preterano ranjiva

govoriš o vremenu

kao da godine mogu

da izbroje trenutke

bez dodira i glasa

tako tužno ćutiš a

plan za beg čeka dan

kada ćeš otići kažeš

bez traga i putokaza

moja zemlja je tera inkognita

u državi koje nema

svi gradovi su isti

sve ulice poznate

i svi putevi kroz vatru

vode do tebe

napokon oči izgore

i ja osluškujući plamen

dovoljno strpljivo i dugo

zaboravljam svoj govor

disanje ti između dlanova

u zoru odnosim na počinak i

dugo pred tvojim licem zamišljen

ne mogu da zaspim

opkolila me tišina

utsinuta u stenama

usahlog bezvremena

sa nadlaktica ti

žmirkaju prigušena

jutarnja svetla

hladno jesenje sunce se

proteže preko boka niz

molsku notu tvog vrata

prsti upijaju mrvice mirisa

i svaki put kada se

blago trzneš iz sna

i kroz trepavice me

nežno pogledaš

ja prećutim kako

beskrajno te volim

jer ništa drugo nemam

osim onog što bez reči

mogu da izgovorim

ti odlaziš

i na usnama mi ostavljaš

samo prostranu noć

kažeš ne izgovaraj

reč kraj

i ja je ne izgovaram

NA OBODU TIŠINE

MATICA

mesec bledo

tone u mrak

iz daljine zavija pas

kao da neko

bespomoćno jauče

vetar lomata

usamljeni kišobran

niz natopljene ulice

nekom nevidljivom magijom grada

u treptaju nestanu

redovi uličnih svetiljki

ptica bezbrižno

otrese kišu sa krila

nastavljajući let

dim se izvija iznad krovova

u pravcu beskraja

na izmaku noć

bez senke

stane pred tebe

dah joj se

kroz maglu

prikrade

nečije oči ti

nekud ostale

na glavi ti nebo obamrlo

na ramenima rastu planine

glas odjekuje prazninom

rastrgnute ruke

nose ga još dalje

odlaziš

u osvit

ćutanju svom

neizrecivom

zrak će

sagledati svu

dubinu tame

u tvom srcu

jesenje sunce

prodire kroz velike mutne oblake

koji mirno plove

ka matici tišine

KAP

pred zoru prve

kapi ledene kiše

obliju te plavim

mirisom

po koja munja

zaluta u

nedra

njene oči

ovlaš uokvire

nebo bledih

sećanja

noge

odlaze nekud same

bez ičega

osim koraka

drugo ih se ne tiče

IZNOVA

ti more si i nebo vatra i krv

disanje i buđenje i san

oči i usne i ruke i ramena i struk

i sve što sa tobom noću ustaje i

oduševljeno bunca

kako divno pada sneg

pa se buni

kako je vrućina nepodnošljiva

čak i kad su nam zgrljena

samo stopala

trebalo je danas

iznova

nositi siroti svet

slobodi

ali ona je moje sve

odnela u tišini

ŠAPAT TIŠINE

sav sam od disanja

što se britkim rezovima

razliva u besnu

vatrenu stihiju

doneo sam tišinu

na dlanovima trga

pticama

sve naše nemoguće razgovore

okončane ćutanjem

kojim objavljujemo ratove

kad nastupi naše

obostrano primirje

sad si slobodna

pa požuri tišino

plamen ti opkoljava senku

da ti se slučajno koji

šapat ne otme

BELA SMRT

noćas je mesec

kriška hleba za pse

lutalice

vetar guta belinu

koja svetluca šireći se

prostorom između kapaka

kroz pahulje nad mislima

otuđena svetla beže dok

ulicama vreba epidemija

velikog evropskog virusa

moji prijatelji polako

postaju sve ugroženija

vrsta

ja sam uljez

u sopstvenim

snovima

pregažen tragam

za obrisima dolazećeg

jutra

juče me nema

danas ne postoji

sutra opet doziva

sve se bez traga

raspada u pupku

svemira

najzad

lake su ruke

kojima sam ljubio

hteo bih poslednji dah

da izvučem iz njenih usta

pre nego što spokojno

utonem u belu smrt

ODJEK

u zoru

krhotine stvarnosti se

tromo odbijaju

od mene

sve me napušta

i ostavlja praznini

koju skrivam duboko

u sebi

ona i ja

napokon sami

jedno drugom prećutkujemo

slomljeno nebo koje se gubi

u odjeku ljubavi

SVAKODNEVNA ROBOVANJA

KUHINJA

korice na knjigama se

povijaju od

vlage

po zavesi tiho

hodaju senke

glasova

malter se

kruni u

ćoškovima

na plinskoj boci

tajmer odbrojava

sklupčan

okrenu leđa

sudoperi

iz trulog sunđera

ustaje zadah prašine

koraci bubašvaba

pucketaju sve brže i brže

sve jače i jače

sve bliže i bliže

po telu mu

vatra mili

kuhinja

njegov pakao

bez sna

OBROK

juče si zaradio

jednu kesu duvana

veknu hleba

dva bajata peciva

i čašu jogurta

duvan je pepeo

hleb si usput drobio psima

pecivo od juče je dobro

a jogurt

to je već obrok

VIDOKRUG

jutro kasni

po obodu vidokruga

noć se otiskuje u razvalini neba

koja puca u slepoočnicama

na svetlo ulica

hrapavi huk izranja

iz gvozdene utrobe grada

imena mu noseći

nemirno odlaze u svoje bdenje

prolazeći pored mene

oči jedne skitnice

taj susret naših postojanja

je tačka u beskonačnom

u kojoj se seku kretanja

paralelnih putanja

dok polako se

glavi u kapuljači bliži

raspad sistema

kažu da pre bića

postoji politika

a to je ekonomija

logika ropstva

i optička obmana

ili imamo još nešto

da ostavimo u zalog

budućnosti koja je tu

a tako je nigde nema

KUĆA BESKUĆNIKA

jedno šareno ćebe i štap

na parčetu asfalta

kartonska kutija

malo metala u njoj

i par pletenih rukavica

čitava kuća

beskućnika

nema prozora

u kom svetlo

treperi kroz

roletne

nevidljiva vrata

na promaji zjape

širom otvorena

na pragu dočekuje

iskrivljene osmehe

u ogledalima potrošačke zbrke

koji žvaću plastične kifle

sklanjajući pogled od

sakate prosjačke šake

i vek tako mirno teče

između zidova

odmotavaju se

svemirski sati

zemlja joj

pod krovom

truli

ljudi od zemlje

zemljo bez ljubavi

kuća beskućnika

beše za čoveka

NOVI EKSPOZE ROBOVIMA

zastrašen

umiruje zastrašene

bljutavim floskulama

poštovana predsednice skupštine

poštovani narodni poslanici

vaša svetosti

uvaženi dostojanstvenici

vaše ekselencije

predstavnici diplomatskog hora

poštovani građani

dame i gospodo

sutra ćemo

na ukrštaju reka

sazidati presto sveta

na našim leđima

raste težina

njihovih uhoda

PESMA O PESMI KOJU ĆU NAPISATI JEDNOG DANA

jednog dana

napisaću pesmu

srce usta i ruke

ostaviću ne očekujući

da mi se vrate

jednog dana

za sve one koji

svakodnevno govore

kako će sve biti u redu

samo jednog

jebenog

dana

PUT

kao crv u kamenu

grizem

svoj put

na pučini se

usidrio

mir

svaki put

pogrešan put

obalu zapljuskuje

talas vremena

NEPODELJEN SVET

                                                                                                                             

ANDIAMO A COMANDARE¹

visoko podignte

stisnute pesnice

bosih dečaka

i dečaka u bušnim cipelama

ako ne danas

smrskaće im tikve

sutra

 

¹  Idite na komandu.

HIGIJENSKI ŠTRAJK

-Stradalima u Uskršnjem ustanku

u lagumima beznađa

zabava je počela kasno

zato izvolite se svi

do kraja sagnuti

i pridružiti

vreme za nadanje

prošlo je

velike ideje

treba proveravati

iako ne postoje

iako

glavu pritiska plafon samice

zidovi su sve bliži

govna te opkoljavaju sa svih strana

teško je

i smrdi

bez obzira što

samo jedan udah

razdire obode

kosmosa

POSLEDNJA VIZIJA

naša dela su

putokaz budućnosti

koju nosimo

                                                                       

NEPODELJEN SVET

da ubiju

i sve nas pobiju

ubiće nas

al živeće iza nas

svet nepodeljen

SVETSKI SKANDAL

hiljade znojavih lica

u preskupim odelima

topila su se u paklu

srdačnih pozdrava

zbunjeno zagledana

u provaliju prošlosti

kad ih je s leva satro

supersonični voz

budućnosti

MOŽDA

Radovanu Šarencu - Šaretu

hodamo po zidovima

valjamo se po plafonima

visimo sa lustera

dok se ne umorimo

onda siđemo

još malo

pa si življi

od nas

možda

POLEMIKA XXI VEKA

u malom digitronu

živi ljudi raspravljaju

o velikim i malim

pesmama

dajte

nek nam rastrgne tela

nezajažljiva glad

na oltaru hegemonizma

da se čuje i naša pesma

o velikim

i malim

pesmama

živi ljudi raspravljaju

u malom digitronu

ŠUMANOV PULS

planeta je mesto

na kom brzo poželiš

da ne postojiš

da ništa ne postoji

ali ništa u stvari

ne postoji

i sve bi da

upiješ u sebe

pre nego što se

čitava planeta

ne raspukne od

tahikardije

VRATA

nebo je davno

napustilo ovaj

svet

tišina nas razdvaja

zastrašujuće mirna

zamukla srca

od sebe beže

mestima sa kojih se

nikad ne vrate

naša ljubav je

razvalila vrata srca

al nema tu više

nikoga

GRADITELJSKA BAJKA

bio jednom

jedan svemir

a onda su ga

smrskali

ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?

pitanje bez odgovora

na potiljku ničijeg deteta

u medijskoj slici zgarišta

bedo života

dobrodošla u ruševinu jutra

sa dobro poznatim ukusom

pepela

AUTOPORTRET SNA

celu noć su sastavljali izveštaj

rovareći po iskopinama

nevidljivi arheolozi vremena

u pomračini su drobili

o artefaktu čoveka

koji se usput davno

stidljivo pohvalio

kako je odsanjao

kraj

kažu da je

sa osmehom padao

u duboki meki eho

svojih poslednjih reči

koje sam nije čuo

ujutru je ćutljiv

zamišljao svoj glas

kao most do neba

uveče

još ćutljiviji

čestice svetlosti

utkiva u svoju senku

spreman da ponovo umre

za pravu stvar

METAK

METAK

otvorite se oči

rafali pucaju

u vaše kapke

vatrena noć vam

na trepavicama

krvari

vrisak će vam

po zidovima prosuti

mozak

bombarderi vam

u dupljama probijaju

zvučni zid

krugovi svemira

u tačku se skupili

u zenice nišane

suze će same

isprati duboke

lezije sveta

otvorite se oči širom

nebo je puklo

u minskom polju

koraci nam se razvlače

usirenom krvlju

zemlja više ne može

da pije i guta

ni kapi kiše joj ne dolaze kao

uteha

ovo je metak

za sve one koji

jure na oluju

slobode

TOLSTOJEV ROĐENDAN

danas je

Tolstoju rođendan

bože

znam da ne razgovaramo

ali na tvojim kolosecima

svi vozovi večno kasne

ovde kroz vatru se

hoda dalje

jer ako stanemo

ostaje za nama ništa

dok ne izgori

verovatno su i po vodi

tako hodali

nema nekih novosti

jedino je smrt još uvek u štrajku

iz obesti

TREPTAJ

žrtve

nemaju lica

komade ljudskih tela

obleću mušice

i pljuju

vuku se pogubljena

uplakana deca

sa garavim lutkama

u kojima umesto očiju

zakoluta šupljina

treptaj te satre

u pepeo ništavila

DEKRET br. 352653 02 252862⁄4

razlaz

istog trenutka

sa mesta zločina

ubice

zlotvori

gole su nedužne ruke koje su se branile

gole su kao vaše humano bombardovanje

gole kao puls na izdisaju srca

kao vreme u komi rascvetanih lobanja

kao ulice po kojima topovi kose

kao kasetne bombe koje prosipaju utrobe

kao ugljenisani ostaci civila i gradova

kao tragovi sveže razrovanih busija

kao crno nebo iznad zatvora i logora

kao mora koja oru brodovi izbeglica

kao zidovi pred čas pogubljenja

kao gola istina u dečijim očima

gole su nedužne ruke

gole kao ljubav koja nam iz grudi puca

čekajući da i nama

saspete po metak u čelo

mi žive mete kojima

nikad ništa neće moći skinuti sa lica

osmeh pobede

ONI SU ZA ODSTREL

oni su za odstrel

pucajte

u njihove grudi

u rebra

u pognute glave

pucajte

u preplašene oči

koje gutaju tamu

u usta koja se grče

od tuge i bola

od zemlje i krvi

od truleži i smrada

lešine mrtvog boga

oni su za odstrel

pucajte im u čela

OSVETNIČKA PARTIJA

u tvrđavi tišine

kurva se nova

strategija

prividna žrtva

je trajna

kad prodre pešadija

u nalet kreće konjica

za lovcima i topovima

dama će

samo da ušeta

svim silama

u opsadu grada

ljubavi

KAMEN NA KAMENU

ne želim ja ništa

ama baš ništa

dovoljan je goli kamen

na kom sanjamo

i oči iz kojih

nešto snažno

kuca napolje

MOLEKULARNA TEŽINA

za mojim koracima

sleže se prašina

pod ispresecanim nebom

jutri kamenje i cveće

preda mnom je

sve uži proctor

za zalet i uzlet

i već se pada

da sam malo lakše

molekularne težine

izvuklo bi me napolje

u pizdu materinu

BOSONOGI I NEBO

u početku vremena

i posle kraja sveta

bosonogi i nebo

utiskuju stopala

u grudi ničije

zemlje

tako bezutešno

lutaju bežeći

od težine tame

oči njihove

stide se svega

što su videle

POKVARENA PLOČA

igla vozi

po sve manjim

krugovima

na kraju puta

muzika stane

glava se vrati

iz centra

enigma

pokvarene ploče

je nerešiva

MINIJATURA O TEBI

da sam ti

ko zna gde bih sakrio

svoje oči

znam

užasu je kraj

iza zazidanih prozora

u kojima se rađa zora

na tvojim kapcima

ILUMINACIJA

tišinu mrvi

škrgut guste

noći

pred zoru zarlauče pas

iz mrtvog ugla neuhvatljiv zrak

pukne pravo u oči

ruke grabe pad

iz kog se iznova

uzdižu

u epicentru

bezumlja i haosa

glava lagano udara u

tačku pucanja

iza zida zid

istorijska praznina i

iluminacija

tamo nas čeka

talog vremena

u kriogenim

ćupovima

još jedan skok napred

i preskočili smo senku

koje više nema

BELEŠKA O AUTORU:

Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini. Apsolvent je na katedri za srpski jezik i književnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Dobitnik je nekolicine književnih nagrada u sferi poetskih ostvarenja. Pesme, haiku i kratke priče su mu objavljivane u raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u elektronskim medijima. Učestvovao u performansima Buđenje i Breinstorm Kružok. Bavi se muzikom, književnošću, i raznim drugim, uglavnom, neprofitnim delatnostima. Godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera.