четвртак, 21. март 2019.

TAČKE URUŠAVANJA



Bogdan Cvetković















TAČKE URUŠAVANJA






























           


















MATICA TIŠINE












































UGAONA GARNITURA


tvoje dve trepavice
noću vezujem
u čvor

u svitanje taj
isti čvor
razvezujem

ujutru me bučne
ulice mimoilaze
ja ćoškove soba sažimam
pred stopalima koje ljubim
u dlanove ti se upijam
crtajući na vrelom obrazu
san

neko čudno vreme
danima me tako
u tvoj zagrljaj
odnosi

vesti po običaju loše
samo ćutim i posmatram
kako stvari nekud beže
dok polako se
krhotine stvarnosti
tromo odbijaju od mene

opet poljupce prinosim
i spuštam ti na članke
na dlanove
na meki rukohvat

i dalje govorim tiho
sebi u bradu
prikradajući se vratima
iza kojih si juče
bezbrižno spavala

ti navlačiš roletne
na moje prozore
i gasiš sva svetla
da bolje sagledam
mrak

ugarke plavog neba
neumorno čupam
iz kljunova svirepih
ždralova


oči tvoje
odvlače u noć
u beskraj gde zauvek
ostajem nem

zato što si mi usne
ostavila daleko
i tišinom me u osami
sumrakom dozivaš

otkucaji srca
odzvanjaju duboko
u petama svemira

od težine vazduha
ko dim se rasipa
sva arhitektura
vremena i prostora

sledeći put
samo me blago probudi
pre nego što ponovo
odeš





























ČESTICE


vatre koje ostavljaš
po lavirintima nesanice
u pepeo su me smrvile

u zoru nad tvojom
crvenom foteljom
od mekih pupoljaka
i mirišljavog lišća

pletem kolibu sa jednim
malenim prozorom

ti reči pretvaraš u konfete
kojima obasipaš patos sveta
slaveći ludilo

u sećanja se oblačim
i mislim kako je divno
proći našom ulicom

pahulje polako
zatrpavaju terasu
ispucale roletne
prekrivaju
zamračen stan

preda mnom sve tužniji svet
i grudi ko poprište Pompeje
pucaju svakog dana

krajevi se
raskrstili
u nedrima

noću pogled
odvlačim u
zvezde

samo ušetaj
vedrino
još uvek za tebe skupljam
čestice večnosti
koja prolazi





KAZALJKE


negde iza sunca
sklupčalo se veče
pod tvoj obraz

ti ostavljaš
prohladni sumrak
i noći satkanе
od tvoje svetle puti

mene svet
sve više
prezire

tako nemirnog
odnosi me bujica
ja neumoran i dalje
ne prestajem da sanjam

mačije oči
mesečare po
krovovima

koja sirena
odjuri niz put
ja se trznem iz sna
i bdim nad praznim
ulicama

u zoru ti nebo
osmeh naslika
gledam kako
letnji dan prolazi
i vidim te daleko
na pučini

u krošnjama
lagani povetarac
iscrtava tvoj miris

ko dah sa tvog vrata
gutljaj hladnog vazduha me
obliva

ovde kad je vruće
opasno zaudara
na podrhtavanje
besmisla


u nekom snenom stanju
stvari i sveta
polako ali sigurno
raspada se trula
Tvrđava Evropa
ali tebe to ne zanima

želeo sam
samo da ti kažem
da ništa ne postoji
i da jedino si ti
stvarna

tu smo
nas trojica i ja
ti si peti element
ja sam vatra i voda
i samo
budi tu

na satu izgubljenog vremena
kazaljke se nikad nisu
vrtele u krug
ali to je već pitanje
večnosti





REDOVNI IZVEŠTAJ


stanje redovnо
automatske puške
šetaju zakočene

ponoćni voz
preko okamenjenih glava
iz fabrike odnosi
tovare automobila

ubijaju se
masakriraju
dižu u vazduh
ljudi bombe
teroristi
plaćeničke vojske

bezumnici
sipaju olovo
u meso dečjih
igrališta

zarili su
barjake sa lažnim
zastavama

raskomadaće lešinari
ono što bude
ostalo

već odzvanja teško
trulež beščasnog
vremena

vuče se ismejana
moja pogrbljena
senka

ruke joj razvezane
bazaju po mraku

svetlosti moja
samo me čvrsto
zagrli






POSLEDNJI ZRAK


duboke zore
iz mene sve jače
zvone

ti me u sred noći probudiš
buncajući obuzdaš dah
ponovo naučiš da dišeš
i na kraju nekako shvatiš
da košmar uopšte nije bio
tako ružan san

posle kroz napad smeha
sređuješ se dugo
pa duboko zamišljena
opipavaš prazninu
dok po jedna sova
na tvojim ramenima
nemirno drema

naivno gledaš
kako je čudna smrt
belog leptira

rasuta u prah
dodiruješ mu krila
a onda predugo ćutiš i
ništa ne progovaraš

priznaješ da si u stanju satima
neumorno da vrtiš pramen kose
dok se ne umrsiš u čvor
koji potom strpljivo razvezuješ

smeješ se kao dete
kada te uhvatim na delu
tako zanesenu

krišom preturaš
po zavežljajima sećanja
iz kojih izvlačiš pisma
koja do tebe nikad nisu stigla
želeći da ih ponovo žvrljaš


nerazuman bauljam
kroz haotični protok vremena
mreža je tako smešna
pred nestalim svetom
mi više nemamo
gde da se vratimo

od centra do oboda
i nazad preko zida
izlaza nema

još za tobom svi
granični prilazi
za mene zauvek
ostaju zatvoreni

sumnja ti se prostire do sutra
u koje odlaziš i dolaziš nasmejana
kad iznova na glavu skačeš
u žarište svoje tame
u kojoj se inače
ne tako vešto
skrivaš

onda polako toneš
napokon potpuno sama
i večno izgubljena

zamišljaš besmrtnost
u kojoj ne znaš
šta bi radila

pitaš se koliko beskonačno
može da bude besmisleno

dovoljno je da se samo prisetiš
kako izgleda sloboda
i put se nezadrživo račva
po ćorsokacima bespuća

i opet svaki put
ponosno ulaziš
u turbulenciju svog
slobodnog pada
koji vodi u ponor
još dubljeg mraka

znaš da sa druge strane mosta
na obali preko puta
nikad nije bilo nikoga


sama si i
poslednji zrak koji kasni
prolama se preko tvojih
trepavica












TEŽINA LJUBAVI


nikad nije prekasno otići
preko opustošenog sveta
i umirati pod mostovima
civilizacijskog napretka

ti bi se ušuškala u nekakve zagrljaje
i drhtao bi između tvojih butina neko

koga bi isto tako strasno volela

mene gledaš besna i kivna
što još uvek umeš praštati
iako to više nikom
ne bi poželela

govoriš da ovo nisam ja
i kako ti juriš sama
pravo kroz noć
koja te čeka

pravim se da ne brinem
jer iza mene odavno
više ničeg nema

oči zapeku
kao da bez treptaja
neprekidno zure u
snop svetla

pred zoru se bude
naše sljubljene usne
i svaki put sve ledenije
ispraćaš me u samoću
u postojanje u kom ti
proleća donosim kroz
teskobu jeseni

nebo sabija uglove
u malo okno prozora
mesečina ispunjava
prazne džepove svoda

kroz glavu mi juri
topot divljih konja
dok sve dublje ulazim
u jezivo hladnu noć


jedan crveni list
padne pred moje noge
kad iznova shvatim da
sve je oko mene ljubav
a to si ti i
sva saznanja su potpuno strana i
sve neizrecivo je više od ćutanja
samo bistra tišina koja zuji
šireći se prostorom izvan domašaja

na prstima hodam
u kalu nespokoja
ruke se izdužuju
da te sklupčanu
zagrle

u meni sama
nastavljaš da živiš
rovareći mi grudi
i ja te jednako tiho
odnosim kao svu
težinu ljubavi






KRAJ


rekao sam da bih pretražio
svaki pedalj na zemlji
pre nego što bi tvoja senka
na kraju pustila me da umrem

ali ti se uvek praviš
kao da ništa ne čuješ
samo da bi idalje sumnjala
dovoljno naivna i
preterano ranjiva

govoriš o vremenu
kao da godine mogu
da izbroje trenutke
bez dodira i glasa

tako tužno ćutiš a
plan za beg čeka dan
kada ćeš otići kažeš
bez traga i putokaza

moja zemlja je tera inkognita
u državi koje nema
svi gradovi su isti
sve ulice poznate
i svi putevi kroz vatru
vode do tebe

napokon oči izgore
i ja osluškujući plamen
dovoljno strpljivo i dugo
zaboravljam svoj govor

disanje ti između dlanova
u zoru odnosim na počinak i
dugo pred tvojim licem zamišljen
ne mogu da zaspim

opkolila me tišina
utsinuta u stenama
usahlog bezvremena

ti odlaziš
i na usnama mi ostavljaš
samo prostranu noć

kažeš ne izgovaraj
reč kraj
i ja je ne izgovaram


BELA SMRT


noćas je mesec
kriška hleba za pse
lutalice

vetar guta belinu
koja svetluca šireći se
prostorom između kapaka

kroz pahulje nad mislima
otuđena svetla beže dok
ulicama vreba epidemija
velikog evropskog virusa

moji prijatelji polako
postaju sve ugroženija
vrsta

ja sam uljez
u sopstvenim
snovima

pregažen tragam
za obrisima dolazećeg
jutra

juče me nema
danas ne postoji
sutra opet doziva

sve se bez traga
raspada u pupku
svemira

najzad
lake su ruke
kojima sam ljubio

samo da poslednji dah
izvučem iz njenih usta
pre nego što spokojno
utonem u belu smrt









MATICA TIŠINE


sav sam od disanja
što se britkim rezovima
razliva u besnu
vatrenu stihiju

svetlosne noći
neizdrživo bučne
talože se na toplom
pepelu minulog doba

još po koja munja
zaluta u
nedra

tvoje mi oči
nekud ostale

na glavi mi nebo obamrlo
na ramenima rastu planine
glas odjekuje prazninom
rastrgnute ruke
nose ga još dalje

odlazim
u osvit
ćutanju svom
neizrecivom

zrak će
sagledati svu
dubinu tame
u mom srcu

bledo zimsko sunce
prodire kroz velike mutne oblake
koji mirno plove
ka matici tišine














ILUMINACIJA











VIDOKRUG


jutro kasni
po obodu vidokruga
noć se otiskuje u razvalini neba
koja puca u slepoočnicama

na svetlo ulica
hrapavi huk izranja
iz gvozdene utrobe grada

imena mu nose
odlazeći nečujno u svoje bdenje
oči jedne skitnice

taj susret naših postojanja
je tačka u beskonačnom
u kojoj se seku kretanja
paralelnih putanja

dok ubrzanim korakom
pod kapuljačom se bliži
raspad sistema

kažu da pre bića
postoji politika
a to je ekonomija
logika ropstva
i optička obmana

ili imamo još nešto
da ostavimo u zalog
budućnosti koja je tu
a tako je nigde nema
















KUĆA BESKUĆNIKA


jedno šareno ćebe i štap
na parčetu asfalta
kartonska kutija
malo metala u njoj
i par pletenih rukavica

nema prozor
u kom jedno svetlo
treperi kroz
roletne

nevidljiva vrata
na promaji zjape
širom otvorena

na pragu dočekuje
fasade iskrivljenih osmeha
u ogledalima potrošačke zbrke
koji žvaću plastične kifle
i žvalave elektronske cigarete
sklanjajući pogled od
sakate prosjačke šake
dok vek mirno teče

između zidova
odmotavaju se
svemirski sati

zemlja joj
pod krovom
truli

ljudi od zemlje
zemljo bez ljubavi
kuća beskućnika je
vaša domovina













ZABORAVLJENA SVETLA + GOSPODIN KOGITO
                                                                                   - Žbignjevu Herbertu - potpuno slučajno


jutro koje počinje pesmom
nije isto što i pesma
koja počinje jutrom

o tako velika istina
mogla je da se javi
recimo baš pred zoru
u snu gospodina Kogita
nakon iscrpnog promišljanja
o iskupljenju 
Bogu 
ili Spinozi

ali ne vredi 
čoveče
lepo sam ti cele noći govorio
bolje idi prošetaj

obiđi ponovo
sva zaboravljena svetla



























OBROK


juče si zaradio
jednu kesu duvana
veknu hleba
dva bajata peciva
i čašu jogurta

duvan je pepeo
hleb si usput drobio psima
pecivo od juče je dobro
a jogurt
to je već obrok





































DAN KADA SE MORSKI KONJIĆ ZALJUBIO U ŠTAPIĆ ZA UŠI


silovita vodo morska
koliko si besa zdrobila
u potmuloj utrobi
potištenosti

nama je bar lako
od vatre gradimo štit
da bi nas u pepeo vetar
razvejao

tvoja su usta
zemljo presoljena
zauvek zapečaćena
humkama

da su nam bar pleća jača
pa da dostojni budemo
stubovi nebu
od ljubavi 





























ŠUMANOV PULS


planeta je mesto
na kom brzo poželiš
da ne postojiš

da ništa ne postoji
ali ništa u stvari
ne postoji

i sve bi da
upiješ u sebe
pre nego što se
čitava planeta
ne raspukne od
tahikardije

































SOLOMONSKA POUKA


niko ti neće
sa ruba svemira
zaustaviti pad
u ništavilo

te suze u oku oluje
što režu toplinu lica
prodiraće još teže
i ti ćeš ih skupljati čvrsto
u uglovima usana

jer u tu provaliju
preko koje vičemo
iako se ne čujemo
padaju tek rođena deca
i plač njihov
robi se u muk

i ako se ikad
budeš ponovo pitao
zapamti da on
do zemlje dugu cigaru
pali nad ruševinama
u plamenu

ptice u panici
prave krugove
na nebu

oblaci dima
skrili su zrake
slobode

sunce nam
oči boli

nema tu
ništa novo

rekli su opet
u jutarnjem dnevniku










BOSONOGI I NEBO


u početku vremena
i posle kraja sveta
bosonogi i nebo
utiskuju stopala
u grudi ničije
zemlje

tako bezutešno
lutaju bežeći
od težine tame

oči njihove
stide se svega
što su videle


































MINIJATURA O SUTRAŠNJICI ILI ANDIAMO A COMANDARE1


visoko podignte
stisnute pesnice
bosih dečaka
i dečaka u bušnim cipelama
ako ne danas
smrskaće im lobanje
sutra


















































1  Idite na komandu.






HIGIJENSKI ŠTRAJK



u lagumima beznađa
zabava je počela kasno
zato izvolite se svi
do kraja sagnuti
i pridružiti

vreme za nadanje
prošlo je

velike ideje
treba proveravati
iako ne postoje
iako
glavu pritiska plafon samice
zidovi su sve bliži
govna te opkoljavaju sa svih strana
teško je
i smrdi

bez obzira što
samo jedan udah
razdire obode
kosmosa


























MOŽDA

Radovanu Šarencu - Šaretu

hodamo po zidovima
valjamo se po plafonima
visimo sa lustera
dok se ne umorimo
onda siđemo

još malo
pa si življi
od nas
možda






































POLEMIKA XXI VEKA


u malom digitronu
živi ljudi raspravljaju
o velikim i malim
pesmama

dajte
nek nam rastrgne tela
nezajažljiva glad
na oltaru hegemonizma
da se čuje i naša pesma

o velikim
i malim
pesmama
živi ljudi raspravljaju
u malom digitronu

































POKVARENA PLOČA


igla vozi
po sve manjim
krugovima

na kraju puta
muzika stane

glava se vrati
iz centra

enigma
pokvarene ploče
je nerešiva




































MOLEKULARNA TEŽINA


preda nama je
sve uži prostor
za zalet uzlet i let
ili barem
slobodni pad

da smo malo lakše
molekularne težine
pa da nas izvuče napolje
u pizdu materinu






































NEBULA


nije tajna
to što smo utopiju
obezglavljenu prineli
na žrtvovanje
ali eho bezutešnosti
ključa kroz našu
poroznu nebulu
ravnodušnosti 








































UZEMLJENJE


kada se napokon čvrsto uzemljiš
sklonivši nogu sa nagazne mine
koja te raznese na sve strane
i od tebe ostane samo dim
zaglušujući prasak se još
dugo lomi univerzumom
gde više nije dovoljno 
biti ništa
da bi bio slobodan

sve su pripreme
za jednu malu
nevidljivu smrt
uvek uzaludne

zato iznova bi da odeš
i u isto vreme se vratiš
iako nemaš kud

nastavljaš dalje
dogod te nosi hod
sve dok se ponovo 
u mesto ne ukopaš

odlučujući korak
diže te u vazduh

iz vazduha se ponovo
nađeš na zemlji

na zemlji od tebe 
konačno više 
nema ni traga















U SNOVIMA NESANICE


ujutru nad glavom nigde mosta
koji se preko noći nadvijao
u snovima nesanice

svuda kamena zora
i vreme kao senka
naših tragova

teški koraci
nose tišinu
mirnih vrhova
koji su tako
blizu neba

nebo i zemlja
u daljini zgrljeni
ispred praznina































PUTNIK BEZ SENKE


ne besni
putniče
pre ili kasnije
na kraju svi
potonu na dno
u carstvo mraka

ako senke već nema
ne traži je iza sebe
jer pogledaj
to je surova istina
koja pruža svoje
lepljive prste
da i tebe uvuče

o
ne boli istina
putniče
surovost je
tvoj dom




























GRADITELJSKA BAJKA


bio jednom
jedan svemir
a onda su ga
smrskali










































ILUMINACIJA


tišinu mrvi
škrgut guste
noći

pred zoru zarlauče pas
iz mrtvog ugla neuhvatljiv zrak
pukne pravo u oči

ruke grabe pad
iz kog se iznova
uzdižu

u epicentru
bezumlja i haosa
glava lagano udara
u tačku pucanja

iza zida zid
istorijska praznina i
iluminacija

tamo nas čeka
talog vremena
u kriogenim
ćupovima

još jedan skok napred
i preskočili smo senku
koje više nema




















METAK







































ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?


pitanje bez odgovora
na potiljku ničijeg deteta
u medijskoj slici zgarišta

bedo života
dobrodošla u ruševinu jutra
sa dobro poznatim ukusom
pepela








































TOLSTOJEV ROĐENDAN


danas je
Tolstoju rođendan

bože
znam da ne razgovaramo
ali na tvojim kolosecima
svi vozovi večno kasne

ovde kroz vatru se
hoda dalje
jer ako stanemo
ostaje za nama ništa
dok ne izgori

verovatno su i po vodi
tako hodali

nema nekih novosti
jedino je smrt još uvek u štrajku
iz obesti





























TREPTAJ


žrtve
nemaju lica

komade ljudskih tela
obleću mušice
i pljuju

vuku se pogubljena
uplakana deca
sa garavim lutkama
u kojima umesto očiju
zakoluta šupljina

treptaj te satre
u pepeo ništavila

































DEKRET br. 352653 02 252862⁄4


razlaz
istog trenutka
sa mesta zločina
ubice
zlotvori
gole su nedužne ruke koje su se branile
gole su kao vaše humano bombardovanje
gole kao puls na izdisaju srca
kao vreme u komi rascvetanih lobanja
kao ulice po kojima topovi kose
kao kasetne bombe koje prosipaju utrobe
kao ugljenisani ostaci civila i gradova
kao tragovi sveže razrovanih busija
kao crno nebo iznad zatvora i logora
kao mora koja oru brodovi izbeglica
kao zidovi pred čas pogubljenja
kao gola istina u dečjim očima
gole su nedužne ruke
gole kao ljubav koja nam iz grudi puca
čekajući da i nama
saspete po metak u čelo
mi žive mete kojima
nikad ništa neće moći skinuti sa lica
osmeh pobede




























ONI SU ZA ODSTREL


oni su za odstrel
pucajte
u njihove grudi
u rebra
u pognute glave
pucajte
u preplašene oči
koje gutaju tamu
u usta koja se grče
od tuge i bola
od zemlje i krvi
od truleži i smrada
lešine mrtvog boga

oni su za odstrel
pucajte im u čela
































LEK ZA NAIZGLED NEIZLEČIVU TUGU


teško je
ali moraš je još dublje
sakriti

strpljivo vežbaj
ovu opasnu veštinu
i kad na izdanku stvarnosti
tragajući za mestom
tihim i gluvim
mestom bez ljudi
pronađeš kamen
na koji stane
čitava tvoja 
kuća s leđa
zgrabi ga rukom
i čvrsto sebi
razbij o glavu































ISPOVEST MOJIH RUKU


moje ruke
 
nikad ne nose rukavice
jer nisu bokserske

ta pesnica u zid
hirovitih koordinata
prostora i vremena
za sobom vuče
jednu ravnu liniju
pred kojom
moje ruke
nisu bokserske

moje ruke
koje trebalo bi
da nakon svakog udarca su
malo i očvrsle
bolno
pozdravljaju svet
slomljenih palčeva
urezao im se
mlohavi trag
pri slučajnim
susretima

moje ruke
pune topline
njenog brdovitog tela
pevaju mrak ulica
igraju po žicama
otimaju se od sebe
počupaće im ručerde iz ramena
smrskati lobanje laktovima
razvrnuti vilice prstima
iskopaće im oči
zaklaće noktima
jer one jednostavno
nemaju rukavice
nisu bokserske









MINIJATURA O TEBI


da sam ti
ko zna gde bih sakrio
svoje oči















































METAK


otvorite se oči
rafali pucaju
u vaše kapke

vatrena noć vam
na trepavicama
krvari

vrisak će vam
po zidovima prosuti
mozak

bombarderi vam
u dupljama probijaju
zvučni zid

krugovi svemira
u tačku se skupili
u zenice nišane

suze će same
isprati duboke
lezije sveta

otvorite se oči širom
nebo je puklo
u minskom polju
koraci nam se razvlače
usirenom krvlju

zemlja više ne može
da pije i guta

ni kapi kiše joj ne dolaze kao
uteha

ovo je metak
za sve one koji
jure na oluju
slobode










BELEŠKA O AUTORU:

Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini. Diplomirao je na katedri za srpski jezik i književnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Dobitnik je nekolicine književnih nagrada u sferi poetskih ostvarenja. Njegove pesme, haiku i kratke priče objavljivane su u raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u elektronskim medijima (Novi Put, Svetlost, Akt, Mamac, Sizif, Buktinja, Rez, Haiku zbornik – Ludbreg, Beogradska Nedelja, Klub Mladih Pesnika, itd.). Učestvovao je u performansima Buđenje i Breinstorm Kružok. Bavi se muzikom, književnošću, i drugim, uglavnom, neprofitnim delatnostima. Godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera. Njegova književna ostvarenja mogu se pratiti na adresi: bogdancvetkovic.blogspot.com.



SADRŽAJ:

2. MATICA TIŠINE
3. UGAONA GARNITURA
5. ČESTICE
6. KAZALJKE
8. REDOVNI IZVEŠTAJ
9. POSLEDNJI ZRAK
12. TEŽINA LJUBAVI
14. KRAJ
15. BELA SMRT
16. MATICA TIŠINE
17. ILUMINACIJA
18. VIDOKRUG
19. KUĆA BESKUĆNIKA
20. ZABORAVLJENA SVETLA + GOSPODIN KOGITO
21. OBROK
22. DAN KADA SE MORSKI KONJIĆ ZALJUBIO U ŠTAPIĆ ZA UŠI
23. ŠUMANOV PULS
24. SOLOMNSKA POUKA
25. BOSONOGI I NEBO
26. MINIJATURA O SUTRAŠNJICI ILI ANDIAMO A COMANDARE
27. HIGIJENSKI ŠTRAJK
28. MOŽDA
29. POLEMIKA 21. VEKA
30. POKVARENA PLOČA
31. MOLEKULARNA TEŽINA
32. NEBULA
33. UZEMLJENJE
34. U SNOVIMA NESANICE
35. PUTNIK BEZ SENKE
36. GRADITELJSKA BAJKA
37. ILUMINACIJA

38. METAK
39. ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?
40. TOLSTOJEV ROĐENDAN
41. TREPTAJ
42. DEKRET br. 352653 02 252862⁄4
43. ONI SU ZA ODSTREL
44. LEK ZA NAIZGLED NEIZLEČIVU TUGU
45. ISPOVEST MOJIH RUKU

46. MINIJATURA O TEBI
47. METAK
48. BELEŠKA O AUTORU
49. SADRŽAJ