šapat tišine
nikad
nije prekasno otići
preko
opustošenog sveta
i
umirati pod mostovima
civilizacijskog
napretka
oči
zapeku
zureći
u snop
veštačkog
svetla
kroz
glavu mi juri
topot
divljih konja
dok
sve dublje ulazim
u
jezivo hladnu noć
napokon
oči izgore
i
ja osluškujući plamen
dovoljno
strpljivo i dugo
zaboravljam
svoj govor
disanje
sam
što
se razliva
u
buktinju besne
vatrene
stihije
doneo
sam tišinu
na
dlanovima trga
pticama
ali
požar se širi
uvlači
je i guta
da
joj se slučajno koji
šapat
ne otme
