šapat tišine

 

 

nikad nije prekasno otići

preko opustošenog sveta

i umirati pod mostovima

civilizacijskog napretka

 

oči zapeku

zureći u snop

veštačkog svetla

 

kroz glavu mi juri

topot divljih konja

dok sve dublje ulazim

u jezivo hladnu noć

 

napokon oči izgore

i ja osluškujući plamen

dovoljno strpljivo i dugo

zaboravljam svoj govor

 

disanje sam

što se razliva

u buktinju besne

vatrene stihije

 

doneo sam tišinu

na dlanovima trga

pticama

 

ali požar se širi

uvlači je i guta

da joj se slučajno koji

šapat ne otme