JER ZNAM

JER ZNAM

često

gledam oko sebe ljude

kako se mrve na dnu 
entropije

treba da mi
nije nimalo

žao

jer znam da smo

iz smrvljeng sveta ustajali 
nepobeđeni

MALI ČOVEK IZMEĐU LEVOG I DESNOG

MALI ČOVEK IZMEĐU LEVOG I DESNOG

              Levi su levo, desni desno. Mali čovek o levima širi neistine, a desnima ne priznaje da su desni. U centru zbivanja se, između levog i desnog, mlohav klati.

PITANJE OPSTANKA ILI NEOČEKIVAN RAST

mramorno nebo se drobi 
nad glavama jeftinog sveta

koji se uporno prodaje u roblje 
za šaku besmislica

jer to je ipak

pitanje opstanka

a samo je trideset srebrnjaka

dovoljno da se objasni 

neočekivan rast 
BDP-a

PET KRATKIH PRIČA

KONTEJNER

           

            Mladi pesnik je još u ranom detinjstvu otkrio količinu svoje samoubilačke rešenosti kada je za svojim omiljenim klikerom posegnuo bacivši se sa napuštenog fabričkog mosta pravo u isušeno korito. Tom prilikom je, naravno, slomio obe noge, prvi put prošavši kroz bitnu lekciju u životu o važnosti visine sa koje se leti dole. Nije mu trebalo mnogo vremena da ponovo nauči da hoda. Stasavajući tako, uporno je uvežbavao veštine svojstvene onim starim pesnicima kao što su balavljenje sa musavim profesorčićima, propadanje kroz šank i onesvešćivanje po zamazanim kafanskim stolovima. Trotoarom se ponekad valjao iz čistog zadovoljstva. Nekolicina književnih nagrada učinila ga je zaljubljenikom u forme klasičnih kompozicija. Već u jeku svoje pesničke zrelosti dane je provodio zatvoren u kući u totalnom delirijumu uz do daske odvrnutog Vagnera. Jedne tople noći, dok sam se vraćao iz grada u svoj tek iznajmljeni stan, pored mene prozviždaše rotacije tražeći upravo, sada ne tako mladog, ali velikog pesnika. Komšiluk uveliko na kapijama šuška - eno ih, pred kućom onog književnika, ko zna šta se tu zbiva. Gledam, mislim se, pa povremeno bacim pogled preko ramena, kad iznenada, sa đubrišta iza ugla, iz kontejnera proviriše krvave oči, a zatim čitava pesnička glavudža. Rekla je - Kakvo je vreme došlo najbolje je da se čovek sakrije u kontejneru.

KONVERTIT

            

                Komunistički konvertit je u međuvremenu postao ugledni akademski profesor pred penzijom koji se u okviru nastupajuće predizborne kampanje hvali svojim trodnevnim tamnovanjem koje je zaradio kao student disident u podrumu Brozovog kazamata. Morao je da spava na tvrdoj klupi, hrana je bila isuviše slana za njegov ukus, stoga mu je falila voda, ali ga nisu tukli. Na izlazu iz CZ-a, jedan dobri pandur mu je tutnuo malo para u džep da se taksijem odveze do studentskog doma kako od iscrpljenosti ne bi izgubio glavu u gradskom prevozu. Sav je tako prljav i zapušten posle toga spavao čitava 24 sata. On je inače padobranac, don žuan, govornik svih mogućih stranih jezika, obišo je ceo svet i poseduje mašinu koja otkriva lažiranje tuđeg rukopisa. Njegova etnička čistota odiše nacionalnim ponosom kojim zatvara granice svog identiteta. Banka DNK-a žudi za njegovim tako snažnim i zdravim genima. Ram njegovih naočara košta kao cela školska godina. On se od najranijih dana samostalno izdržava, već gotovo pola veka je doktor nauka, svoju domovinu voli više od beloga hleba, a deca su mu rasuta i po drugim kontinentima. Hvali se svojim studentima, a pre svega studentkinjama, od kojih se iz generacije u generaciju, priznaju njegove kolege zavidevši mu ispod oka, nađe po koja voljna da sa matorim profesorom Istorijskog Revizionizma prošeta na konsultacije do hotela. Tako je bilo dok ga nije ostavila žena, kojom se takođe u zgodnoj prilici uvek hvalio, sa napomenom da je gospođa francuskinja, a onda su mu jednog dana ljubavnicu najurili sa fakulteta i od tad više ni sam ne zna glavom gde udara. Pun amfiteatar ga gleda dok svaki pokušaj debate koristi za uzdizanje svog megalomanskog ega, ne prestajući da lupeta: -Borite se za svoja prava! Vaša budućnost je u vašim rukama! Glasajte za bilo koga!

SINDROM MALOG ČOVEKA

            Noću bledunjavo svetlo tinja kroz prozor kuće malog čoveka. On u svom maločovečanskom utrnuću spava zimskim snom. Sustigla ga epidemija sveopšteg besmisla pa umišlja da pati od kokošijeg slepila. Boluje od akutne sebičnosti sa učestalim napadima nezadovoljstva uz povišeni protok ogorčenosti. Mozak mu se ubrzano okoštava u bezumlju. Pri susretu sa drugim automatski se rasplamsava kult njegove bezlične ličnosti. Nikakvog majstorstva nema. Sve najbolje zna i ne radi ništa. Uvek ima dovoljno vremena da se bilo čemu izruga. Oko sebe je raširio zadah visokomoralnog truleža. On je tvrdokorna poštenjačina iako isuviše providan za jednog osrednjeg manipulatora. Iz razvučenog osmeha očituje mu se čitava patologija licemerja. O njemu se raspituju pamteći ga kao dugogodišnjeg dužnika. Protiv njega se odavno povela hajka koja je u međuvremenu poprimila razmere globalnih zavera, ali je o tome uvek bolje da on ne počinje da priča. Iz dana u dan, sa pristojnom dozom samilosti, primetno raste njegov prezir prema onima koji mu rovare iza leđa. U očaju se navukao na opijanje samoobmanom i lažima. Sanja kako gospodari u carstvu malih ljudi dok mu na licu kopne poslednji ostaci ljudskosti. Mali čovek se svakog jutra budi sa idejom o nadmoći i kreće na daleki put, kad iznova ga smrvi svet još manjih ljudi.

UZORNI SLEMER

           

            Veliki slemer - uzorni građanin se uprkos strašnom nevremenu, šljapkajući u bušnim cipelama po uličnim potocima i rekama odgegao do svog biračkog mesta da glasa za ista samo druga govna. Smučilo mu se više da pliva daveći se u kalu svog nespokoja. Isuviše dugo čeka i nema više vremena za bilo šta. Svoj glas poklanja sistemu u raspadu, sluteći o pristupanju zločinačkom paktu zarad duše nacije, ali to je manje bitna stvar jer biračkom telu ta slemerska taktika zauvek ostaje izvan granica poimanja. Medijska javnost sa tim se odavno pomirila i više nikakvih problema nema. Ministarstvo kulture će konačno iskeširati projekat za uznesenje slema, a građani samo treba zdušno da aplaudiraju omažima Marvelovim junacima iz stripova. Jebo te bre Betmen, Spajdermen i Supermen − povikaće sutra razjareni klinci u glas, krenuvši na izbore sa motkama!

PRIČA O PRIČI

            

            Fokalizacija je nedosledna. Narator ne uspeva od kraja da održi tačku gledišta. Karakterizacija likova je tek onako usputna. Pojedini delovi su blago motivisani ili uopšte nemotivisani. Jedna jedina epizoda je tako bleda, a mogla bi bitno da utiče na dalju atmosferu priče. Upravni govor se interpunkcijski ne ističe, ili je to možda namerno kao tendencija da se iznese ideja koja je i glavi autora ostala nepoznata iza obilja gramatičkih i pravopisnih grešaka. O zapetama da i ne govorimo kao ni o stiliskim i logičkim pogreškama. Na kraju se samo kritika nada da nije bila suviše preopširna.