UGAONA GARNITURA
tvoje
dve trepavice
noću
vezujem
u
čvor
u
svitanje taj
isti
čvor
razvezujem
ujutru
me bučne
ulice
mimoilaze
ja
ćoškove soba sažimam
pred
stopalima koje ljubim
u
dlanove ti se upijam
crtajući
na vrelom obrazu
san
neko
čudno vreme
danima
me tako
u
tvoj zagrljaj
odnosi
vesti
po običaju loše
samo
ćutim i posmatram
kako
stvari nekud beže
dok
polako se
krhotine
stvarnosti
tromo odbijaju od mene
opet
poljupce prinosim
i
spuštam ti na članke
na
dlanove
na
meki rukohvat
i
dalje govorim tiho
sebi
u bradu
prikradajući
se vratima
iza
kojih si juče
bezbrižno
spavala
ti
navlačiš roletne
na
moje prozore
i
gasiš sva svetla
da
bolje sagledam
mrak
ugarke
plavog neba
neumorno
čupam
iz
kljunova svirepih
ždralova
oči
tvoje
odvlače
u noć
u
beskraj gde zauvek
ostajem
nem
zato
što si mi usne
ostavila
daleko
i
tišinom me u osami
sumrakom
dozivaš
otkucaji
srca
odzvanjaju
duboko
u
petama svemira
od
težine vazduha
ko
dim se rasipa
sva
arhitektura
vremena
i prostora
sledeći
put
samo
me blago probudi
pre
nego što ponovo
odeš
ČESTICE
vatre
koje ostavljaš
po
lavirintima nesanice
u
pepeo su me smrvile
u
zoru nad tvojom
crvenom
foteljom
od
mekih pupoljaka
i
mirišljavog lišća
pletem
kolibu sa jednim
malenim
prozorom
ti
reči pretvaraš u konfete
kojima
obasipaš patos sveta
slaveći
ludilo
u
sećanja se oblačim
i
mislim kako je divno
proći
našom ulicom
pahulje
polako
zatrpavaju
terasu
ispucale
roletne
prekrivaju
zamračen
stan
preda
mnom sve tužniji svet
i
grudi ko poprište Pompeje
pucaju
svakog dana
krajevi
se
raskrstili
u
nedrima
noću
pogled
odvlačim
u
zvezde
samo
ušetaj
vedrino
još
uvek za tebe skupljam
čestice
večnosti
koja
prolazi
KAZALJKE
negde
iza sunca
sklupčalo
se veče
pod
tvoj obraz
ti
ostavljaš
prohladni
sumrak
i
noći satkanе
od
tvoje svetle puti
mene
svet
sve
više
prezire
tako
nemirnog
odnosi
me bujica
ja
neumoran i dalje
ne
prestajem da sanjam
mačije
oči
mesečare
po
krovovima
koja
sirena
odjuri
niz put
ja
se trznem iz sna
i
bdim nad praznim
ulicama
u
zoru ti nebo
osmeh
naslika
gledam
kako
letnji
dan prolazi
i
vidim te daleko
na
pučini
u
krošnjama
lagani
povetarac
iscrtava
tvoj miris
ko
dah sa tvog vrata
gutljaj
hladnog vazduha me
obliva
ovde
kad je vruće
opasno zaudara
na podrhtavanje
besmisla
u
nekom snenom stanju
stvari i sveta
polako ali sigurno
raspada se trula
Tvrđava Evropa
ali tebe to ne zanima
želeo sam
samo da ti kažem
da ništa ne postoji
i da jedino si ti
stvarna
tu
smo
nas
trojica i ja
ti
si peti element
ja
sam vatra i voda
i
samo
budi
tu
na satu izgubljenog vremena
kazaljke se nikad nisu
vrtele u krug
ali to je već pitanje
večnosti
REDOVNI
IZVEŠTAJ
stanje
redovnо
automatske
puške
šetaju
zakočene
ponoćni
voz
preko
okamenjenih glava
iz
fabrike odnosi
tovare
automobila
ubijaju
se
masakriraju
dižu
u vazduh
ljudi
bombe
teroristi
plaćeničke
vojske
bezumnici
sipaju olovo
u
meso dečjih
igrališta
zarili su
barjake sa lažnim
zastavama
raskomadaće lešinari
ono što bude
ostalo
već odzvanja teško
trulež beščasnog
vremena
vuče se ismejana
moja pogrbljena
senka
ruke joj razvezane
bazaju po mraku
svetlosti
moja
samo
me čvrsto
zagrli
POSLEDNJI ZRAK
duboke
zore
iz
mene sve jače
zvone
ti
me u sred noći probudiš
buncajući
obuzdaš dah
ponovo
naučiš da dišeš
i
na kraju nekako shvatiš
da
košmar uopšte nije bio
tako
ružan san
posle
kroz napad smeha
sređuješ
se dugo
pa
duboko zamišljena
opipavaš
prazninu
dok
po jedna sova
na
tvojim ramenima
nemirno
drema
naivno
gledaš
kako
je čudna smrt
belog
leptira
rasuta
u prah
dodiruješ
mu krila
a
onda predugo ćutiš i
ništa
ne progovaraš
priznaješ
da si u stanju satima
neumorno
da vrtiš pramen kose
dok
se ne umrsiš u čvor
koji
potom strpljivo razvezuješ
smeješ
se kao dete
kada
te uhvatim na delu
tako
zanesenu
krišom
preturaš
po
zavežljajima sećanja
iz
kojih izvlačiš pisma
koja
do tebe nikad nisu stigla
želeći
da ih ponovo žvrljaš
nerazuman
bauljam
kroz
haotični protok vremena
mreža
je tako smešna
pred
nestalim svetom
mi
više nemamo
gde
da se vratimo
od
centra do oboda
i
nazad preko zida
izlaza
nema
još
za tobom svi
granični
prilazi
za
mene zauvek
ostaju
zatvoreni
sumnja
ti se prostire do sutra
u
koje odlaziš i dolaziš nasmejana
kad
iznova na glavu skačeš
u
žarište svoje tame
u
kojoj se inače
ne
tako vešto
skrivaš
onda
polako toneš
napokon
potpuno sama
i
večno izgubljena
zamišljaš
besmrtnost
u
kojoj ne znaš
šta
bi radila
pitaš
se koliko beskonačno
može
da bude besmisleno
dovoljno
je da se samo prisetiš
kako
izgleda sloboda
i
put se nezadrživo račva
po
ćorsokacima bespuća
i
opet svaki put
ponosno
ulaziš
u
turbulenciju svog
slobodnog
pada
koji
vodi u ponor
još
dubljeg mraka
znaš
da sa druge strane mosta
na
obali preko puta
nikad
nije bilo nikoga
sama si i
poslednji
zrak koji kasni
prolama
se preko tvojih
trepavica
TEŽINA LJUBAVI
nikad
nije prekasno otići
preko
opustošenog sveta
i
umirati pod mostovima
civilizacijskog
napretka
ti
bi se ušuškala u nekakve zagrljaje
i
drhtao bi između tvojih butina neko
koga
bi isto tako strasno volela
mene
gledaš besna i kivna
što
još uvek umeš praštati
iako
to više nikom
ne
bi poželela
govoriš
da ovo nisam ja
i
kako ti juriš sama
pravo
kroz noć
koja
te čeka
pravim
se da ne brinem
jer
iza mene odavno
više
ničeg nema
oči
zapeku
kao
da bez treptaja
neprekidno
zure u
snop
svetla
pred
zoru se bude
naše
sljubljene usne
i
svaki put sve ledenije
ispraćaš
me u samoću
u
postojanje u kom ti
proleća
donosim kroz
teskobu
jeseni
nebo
sabija uglove
u
malo okno prozora
mesečina
ispunjava
prazne
džepove svoda
kroz
glavu mi juri
topot
divljih konja
dok
sve dublje ulazim
u
jezivo hladnu noć
jedan
crveni list
padne
pred moje noge
kad
iznova shvatim da
sve
je oko mene ljubav
a
to si ti i
sva
saznanja su potpuno strana i
sve
neizrecivo je više od ćutanja
samo
bistra tišina koja zuji
šireći
se prostorom izvan domašaja
na
prstima hodam
u
kalu nespokoja
ruke
se izdužuju
da
te sklupčanu
zagrle
u
meni sama
nastavljaš
da živiš
rovareći
mi grudi
i
ja te jednako tiho
odnosim
kao svu
težinu
ljubavi
KRAJ
rekao
sam da bih pretražio
svaki
pedalj na zemlji
pre
nego što bi tvoja senka
na
kraju pustila me da umrem
ali
ti se uvek praviš
kao
da ništa ne čuješ
samo
da bi idalje sumnjala
dovoljno
naivna i
preterano
ranjiva
govoriš
o vremenu
kao
da godine mogu
da
izbroje trenutke
bez
dodira i glasa
tako
tužno ćutiš a
plan
za beg čeka dan
kada
ćeš otići kažeš
bez
traga i putokaza
moja
zemlja je tera inkognita
u
državi koje nema
svi
gradovi su isti
sve
ulice poznate
i
svi putevi kroz vatru
vode
do tebe
napokon
oči izgore
i
ja osluškujući plamen
dovoljno
strpljivo i dugo
zaboravljam
svoj govor
disanje
ti između dlanova
u
zoru odnosim na počinak i
dugo
pred tvojim licem zamišljen
ne
mogu da zaspim
opkolila
me tišina
utsinuta
u stenama
usahlog
bezvremena
ti
odlaziš
i
na usnama mi ostavljaš
samo
prostranu noć
kažeš
ne izgovaraj
reč
kraj
i
ja je ne izgovaram
BELA SMRT
noćas je mesec
kriška hleba za pse
lutalice
vetar guta belinu
koja svetluca šireći se
prostorom između kapaka
kroz pahulje nad mislima
otuđena svetla beže dok
ulicama vreba epidemija
velikog evropskog virusa
moji prijatelji polako
postaju sve ugroženija
vrsta
ja
sam uljez
u
sopstvenim
snovima
pregažen tragam
za obrisima dolazećeg
jutra
juče me nema
danas ne postoji
sutra opet doziva
sve se bez traga
raspada u pupku
svemira
najzad
lake su ruke
kojima sam ljubio
samo da poslednji dah
izvučem iz njenih usta
pre nego što spokojno
utonem u belu smrt
MATICA
TIŠINE
sav
sam od disanja
što
se britkim rezovima
razliva
u besnu
vatrenu
stihiju
svetlosne
noći
neizdrživo
bučne
talože
se na toplom
pepelu
minulog doba
još
po koja munja
zaluta
u
nedra
tvoje
mi oči
nekud
ostale
na
glavi mi nebo obamrlo
na
ramenima rastu planine
glas
odjekuje prazninom
rastrgnute
ruke
nose
ga još dalje
odlazim
u
osvit
ćutanju
svom
neizrecivom
zrak
će
sagledati
svu
dubinu
tame
u
mom srcu
bledo
zimsko sunce
prodire
kroz velike mutne oblake
koji
mirno plove
ka
matici tišine
ILUMINACIJA
VIDOKRUG
jutro
kasni
po
obodu vidokruga
noć
se otiskuje u razvalini neba
koja
puca u slepoočnicama
na
svetlo ulica
hrapavi
huk izranja
iz
gvozdene utrobe grada
imena
mu nose
odlazeći
nečujno u svoje bdenje
oči
jedne skitnice
taj
susret naših postojanja
je
tačka u beskonačnom
u
kojoj se seku kretanja
paralelnih
putanja
dok
ubrzanim korakom
pod
kapuljačom se bliži
raspad
sistema
kažu
da pre bića
postoji
politika
a
to je ekonomija
logika
ropstva
i
optička obmana
ili
imamo još nešto
da
ostavimo u zalog
budućnosti
koja je tu
a
tako je nigde nema
KUĆA BESKUĆNIKA
jedno
šareno ćebe i štap
na
parčetu asfalta
kartonska
kutija
malo
metala u njoj
i
par pletenih rukavica
nema
prozor
u
kom jedno svetlo
treperi
kroz
roletne
nevidljiva
vrata
na
promaji zjape
širom
otvorena
na
pragu dočekuje
fasade
iskrivljenih osmeha
u
ogledalima potrošačke zbrke
koji
žvaću plastične kifle
i
žvalave elektronske cigarete
sklanjajući
pogled od
sakate
prosjačke šake
dok
vek mirno teče
između
zidova
odmotavaju
se
svemirski
sati
zemlja
joj
pod
krovom
truli
ljudi
od zemlje
zemljo
bez ljubavi
kuća
beskućnika je
vaša
domovina
ZABORAVLJENA
SVETLA + GOSPODIN KOGITO
-
Žbignjevu Herbertu - potpuno slučajno
jutro koje počinje pesmom
nije isto
što i pesma
koja
počinje jutrom
o tako velika istina
mogla je
da se javi
recimo
baš pred zoru
u snu
gospodina Kogita
nakon
iscrpnog promišljanja
o
iskupljenju
Bogu
ili
Spinozi
ali ne
vredi
čoveče
lepo sam
ti cele noći govorio
bolje idi
prošetaj
obiđi
ponovo
sva
zaboravljena svetla
OBROK
juče si zaradio
jednu kesu duvana
veknu hleba
dva bajata peciva
i čašu jogurta
duvan je pepeo
hleb si usput drobio psima
pecivo od juče je dobro
a jogurt
to je već obrok
DAN
KADA SE MORSKI KONJIĆ ZALJUBIO U ŠTAPIĆ ZA UŠI
silovita vodo morska
koliko si
besa zdrobila
u
potmuloj utrobi
potištenosti
nama je
bar lako
od vatre
gradimo štit
da bi nas
u pepeo vetar
razvejao
tvoja su usta
zemljo
presoljena
zauvek zapečaćena
humkama
da su nam
bar pleća jača
pa da
dostojni budemo
stubovi nebu
od
ljubavi
ŠUMANOV PULS
planeta
je mesto
na
kom brzo poželiš
da
ne postojiš
da
ništa ne postoji
ali
ništa u stvari
ne
postoji
i
sve bi da
upiješ
u sebe
pre
nego što se
čitava
planeta
ne
raspukne od
tahikardije
SOLOMONSKA POUKA
niko ti neće
sa ruba svemira
zaustaviti pad
u ništavilo
te suze u oku oluje
što režu toplinu lica
prodiraće još teže
i ti ćeš ih skupljati čvrsto
u uglovima usana
jer u tu provaliju
preko koje vičemo
iako se ne čujemo
padaju tek rođena deca
i plač njihov
robi se u muk
i ako se ikad
budeš ponovo pitao
zapamti da on
do zemlje dugu cigaru
pali nad ruševinama
u plamenu
ptice u panici
prave krugove
na nebu
oblaci dima
skrili su zrake
slobode
sunce nam
oči boli
nema tu
ništa novo
rekli su opet
u jutarnjem dnevniku
BOSONOGI I NEBO
u
početku vremena
i
posle kraja sveta
bosonogi
i nebo
utiskuju
stopala
u
grudi ničije
zemlje
tako
bezutešno
lutaju
bežeći
od
težine tame
oči
njihove
stide
se svega
što
su videle
MINIJATURA O SUTRAŠNJICI ILI ANDIAMO A COMANDARE1
visoko podignte
stisnute pesnice
bosih dečaka
i dečaka u
bušnim cipelama
ako ne danas
smrskaće im lobanje
sutra
1
Idite na komandu.
HIGIJENSKI ŠTRAJK
u
lagumima beznađa
zabava
je počela kasno
zato
izvolite se svi
do
kraja sagnuti
i
pridružiti
vreme
za nadanje
prošlo
je
velike
ideje
treba
proveravati
iako
ne postoje
iako
glavu
pritiska plafon samice
zidovi
su sve bliži
govna
te opkoljavaju sa svih strana
teško
je
i
smrdi
bez
obzira što
samo
jedan udah
razdire
obode
kosmosa
MOŽDA
Radovanu
Šarencu - Šaretu
hodamo
po zidovima
valjamo
se po plafonima
visimo
sa lustera
dok
se ne umorimo
onda
siđemo
još
malo
pa
si življi
od
nas
možda
POLEMIKA XXI VEKA
u malom digitronu
živi ljudi
raspravljaju
o velikim i malim
pesmama
dajte
nek nam rastrgne tela
nezajažljiva glad
na oltaru hegemonizma
da se čuje i naša pesma
o velikim
i malim
pesmama
živi ljudi raspravljaju
u malom digitronu
POKVARENA PLOČA
igla
vozi
po
sve manjim
krugovima
na
kraju puta
muzika
stane
glava
se vrati
iz
centra
enigma
pokvarene
ploče
je nerešiva
MOLEKULARNA
TEŽINA
preda
nama je
sve uži
prostor
za zalet
uzlet i let
ili barem
slobodni
pad
da smo
malo lakše
molekularne
težine
pa da nas
izvuče napolje
u pizdu
materinu
NEBULA
nije tajna
to što smo utopiju
obezglavljenu prineli
na žrtvovanje
ali eho bezutešnosti
ključa kroz našu
poroznu nebulu
ravnodušnosti
UZEMLJENJE
kada se napokon čvrsto uzemljiš
sklonivši
nogu sa nagazne mine
koja te
raznese na sve strane
i od tebe
ostane samo dim
zaglušujući
prasak se još
dugo lomi
univerzumom
gde više
nije dovoljno
biti
ništa
da bi
bio slobodan
sve su pripreme
za jednu
malu
nevidljivu
smrt
uvek
uzaludne
zato iznova bi da odeš
i u isto
vreme se vratiš
iako
nemaš kud
nastavljaš dalje
dogod te
nosi hod
sve dok
se ponovo
u mesto
ne ukopaš
odlučujući korak
diže te u
vazduh
iz vazduha se ponovo
nađeš na
zemlji
na zemlji od tebe
konačno
više
nema ni
traga
U
SNOVIMA NESANICE
ujutru nad glavom nigde mosta
koji se
preko noći nadvijao
u snovima
nesanice
svuda kamena zora
i vreme
kao senka
naših
tragova
teški koraci
nose
tišinu
mirnih
vrhova
koji su
tako
blizu
neba
nebo i zemlja
u daljini
zgrljeni
ispred
praznina
PUTNIK BEZ SENKE
ne besni
putniče
pre ili kasnije
na kraju svi
potonu na dno
u carstvo mraka
ako senke već nema
ne traži je iza sebe
jer pogledaj
to je surova istina
koja pruža svoje
lepljive prste
da i tebe uvuče
o
ne boli istina
putniče
surovost je
tvoj dom
GRADITELJSKA BAJKA
bio
jednom
jedan
svemir
a
onda su ga
smrskali
ILUMINACIJA
tišinu mrvi
škrgut guste
noći
pred zoru zarlauče pas
iz mrtvog ugla neuhvatljiv
zrak
pukne pravo u oči
ruke grabe pad
iz kog se iznova
uzdižu
u epicentru
bezumlja i haosa
glava lagano udara
u tačku pucanja
iza zida zid
istorijska praznina i
iluminacija
tamo nas čeka
talog vremena
u kriogenim
ćupovima
još jedan skok napred
i preskočili smo senku
koje više nema
METAK
ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?
pitanje bez odgovora
na potiljku ničijeg deteta
u medijskoj slici zgarišta
bedo života
dobrodošla u ruševinu jutra
sa dobro poznatim ukusom
pepela
TOLSTOJEV ROĐENDAN
danas
je
Tolstoju
rođendan
bože
znam
da ne razgovaramo
ali
na tvojim kolosecima
svi
vozovi večno kasne
ovde
kroz vatru se
hoda
dalje
jer
ako stanemo
ostaje
za nama ništa
dok
ne izgori
verovatno
su i po vodi
tako
hodali
nema
nekih novosti
jedino
je smrt još uvek u štrajku
iz
obesti
TREPTAJ
žrtve
nemaju lica
komade ljudskih tela
obleću mušice
i pljuju
vuku se pogubljena
uplakana deca
sa garavim lutkama
u kojima umesto očiju
zakoluta šupljina
treptaj
te satre
u
pepeo ništavila
DEKRET br. 352653 02 252862⁄4
razlaz
istog
trenutka
sa
mesta zločina
ubice
zlotvori
gole
su nedužne ruke koje su se branile
gole
su kao vaše humano bombardovanje
gole
kao puls na izdisaju srca
kao
vreme u komi rascvetanih lobanja
kao
ulice po kojima topovi kose
kao
kasetne bombe koje prosipaju utrobe
kao
ugljenisani ostaci civila i gradova
kao
tragovi sveže razrovanih busija
kao
crno nebo iznad zatvora i logora
kao
mora koja oru brodovi izbeglica
kao
zidovi pred čas pogubljenja
kao
gola istina u dečjim očima
gole
su nedužne ruke
gole
kao ljubav koja nam iz grudi puca
čekajući
da i nama
saspete
po metak u čelo
mi
žive mete kojima
nikad
ništa neće moći skinuti sa lica
osmeh
pobede
ONI SU ZA ODSTREL
oni
su za odstrel
pucajte
u
njihove grudi
u
rebra
u
pognute glave
pucajte
u
preplašene oči
koje
gutaju tamu
u
usta koja se grče
od
tuge i bola
od
zemlje i krvi
od
truleži i smrada
lešine
mrtvog boga
oni
su za odstrel
pucajte
im u čela
LEK ZA
NAIZGLED NEIZLEČIVU TUGU
teško je
ali moraš
je još dublje
sakriti
strpljivo vežbaj
ovu
opasnu veštinu
i kad
na izdanku stvarnosti
tragajući
za mestom
tihim i
gluvim
mestom
bez ljudi
pronađeš
kamen
na koji
stane
čitava
tvoja
kuća s
leđa
zgrabi ga
rukom
i čvrsto
sebi
razbij o
glavu
ISPOVEST
MOJIH RUKU
moje ruke
nikad ne
nose rukavice
jer nisu
bokserske
ta pesnica u zid
hirovitih
koordinata
prostora
i vremena
za sobom
vuče
jednu
ravnu liniju
pred
kojom
moje ruke
nisu
bokserske
moje ruke
koje
trebalo bi
da nakon
svakog udarca su
malo i
očvrsle
bolno
pozdravljaju
svet
slomljenih
palčeva
urezao im
se
mlohavi
trag
pri
slučajnim
susretima
moje ruke
pune
topline
njenog
brdovitog tela
pevaju
mrak ulica
igraju po
žicama
otimaju
se od sebe
počupaće
im ručerde iz ramena
smrskati
lobanje laktovima
razvrnuti
vilice prstima
iskopaće
im oči
zaklaće
noktima
jer one
jednostavno
nemaju
rukavice
nisu
bokserske
MINIJATURA O TEBI
da
sam ti
ko
zna gde bih sakrio
svoje
oči
METAK
otvorite se oči
rafali pucaju
u vaše kapke
vatrena noć vam
na trepavicama
krvari
vrisak će vam
po zidovima prosuti
mozak
bombarderi vam
u dupljama probijaju
zvučni zid
krugovi svemira
u tačku se skupili
u zenice nišane
suze će same
isprati duboke
lezije sveta
otvorite se oči širom
nebo je puklo
u minskom polju
koraci nam se razvlače
usirenom krvlju
zemlja više ne može
da pije i guta
ni kapi kiše joj ne dolaze kao
uteha
ovo je metak
za sve one koji
jure na oluju
slobode
BELEŠKA O AUTORU:
Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini.
Diplomirao je na katedri za srpski jezik i književnost Filološko-umetničkog
fakulteta u Kragujevcu. Dobitnik je nekolicine književnih nagrada u sferi
poetskih ostvarenja. Njegove pesme, haiku i kratke priče objavljivane su u
raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u
elektronskim medijima (Novi Put, Svetlost, Akt, Mamac, Sizif, Buktinja, Rez,
Haiku zbornik – Ludbreg, Beogradska Nedelja, Klub Mladih Pesnika, itd.).
Učestvovao je u performansima Buđenje i Breinstorm Kružok. Bavi se muzikom, književnošću,
i drugim, uglavnom, neprofitnim delatnostima. Godine 2016. izabran je za
laureata Srpskog pera. Njegova književna ostvarenja mogu se pratiti na adresi:
bogdancvetkovic.blogspot.com.
SADRŽAJ:
2. MATICA TIŠINE
3.
UGAONA GARNITURA
5.
ČESTICE
6.
KAZALJKE
8.
REDOVNI IZVEŠTAJ
9.
POSLEDNJI ZRAK
12.
TEŽINA LJUBAVI
14.
KRAJ
15.
BELA SMRT
16.
MATICA TIŠINE
17. ILUMINACIJA
18.
VIDOKRUG
19. KUĆA
BESKUĆNIKA
20.
ZABORAVLJENA SVETLA + GOSPODIN KOGITO
21.
OBROK
22.
DAN KADA SE MORSKI KONJIĆ ZALJUBIO U ŠTAPIĆ ZA UŠI
23.
ŠUMANOV PULS
24.
SOLOMNSKA POUKA
25.
BOSONOGI I NEBO
26.
MINIJATURA O SUTRAŠNJICI ILI ANDIAMO A COMANDARE
27.
HIGIJENSKI ŠTRAJK
28.
MOŽDA
29.
POLEMIKA 21. VEKA
30.
POKVARENA PLOČA
31.
MOLEKULARNA TEŽINA
32.
NEBULA
33.
UZEMLJENJE
34. U
SNOVIMA NESANICE
35.
PUTNIK BEZ SENKE
36.
GRADITELJSKA BAJKA
37.
ILUMINACIJA
38. METAK
39.
ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?
40.
TOLSTOJEV ROĐENDAN
41.
TREPTAJ
42.
DEKRET br. 352653 02 252862⁄4
43.
ONI SU ZA ODSTREL
44.
LEK ZA NAIZGLED NEIZLEČIVU TUGU
45.
ISPOVEST MOJIH RUKU
46. MINIJATURA O TEBI
47.
METAK
48. BELEŠKA O AUTORU
49. SADRŽAJ
