TAČKE URUŠAVANJA

Bogdan Cvetković

TAČKE URUŠAVANJA

           

MATICA TIŠINE

UGAONA GARNITURA

tvoje dve trepavice

noću vezujem

u čvor

u svitanje taj

isti čvor

razvezujem

ujutru me bučne

ulice mimoilaze

ja ćoškove soba sažimam

pred stopalima koje ljubim

u dlanove ti se upijam

crtajući na vrelom obrazu

san

neko čudno vreme

danima me tako

u tvoj zagrljaj

odnosi

vesti po običaju loše

samo ćutim i posmatram

kako stvari nekud beže

dok polako se

krhotine stvarnosti

tromo odbijaju od mene

opet poljupce prinosim

i spuštam ti na članke

na dlanove

na meki rukohvat

i dalje govorim tiho

sebi u bradu

prikradajući se vratima

iza kojih si juče

bezbrižno spavala

ti navlačiš roletne

na moje prozore

i gasiš sva svetla

da bolje sagledam

mrak

ugarke plavog neba

neumorno čupam

iz kljunova svirepih

ždralova

oči tvoje

odvlače u noć

u beskraj gde zauvek

ostajem nem

zato što si mi usne

ostavila daleko

i tišinom me u osami

sumrakom dozivaš

otkucaji srca

odzvanjaju duboko

u petama svemira

od težine vazduha

ko dim se rasipa

sva arhitektura

vremena i prostora

sledeći put

samo me blago probudi

pre nego što ponovo

odeš

ČESTICE

vatre koje ostavljaš

po lavirintima nesanice

u pepeo su me smrvile

u zoru nad tvojom

crvenom foteljom

od mekih pupoljaka

i mirišljavog lišća

pletem kolibu sa jednim

malenim prozorom

ti reči pretvaraš u konfete

kojima obasipaš patos sveta

slaveći ludilo

u sećanja se oblačim

i mislim kako je divno

proći našom ulicom

pahulje polako

zatrpavaju terasu

ispucale roletne

prekrivaju

zamračen stan

preda mnom sve tužniji svet

i grudi ko poprište Pompeje

pucaju svakog dana

krajevi se

raskrstili

u nedrima

noću pogled

odvlačim u

zvezde

samo ušetaj

vedrino

još uvek za tebe skupljam

čestice večnosti

koja prolazi

KAZALJKE

negde iza sunca

sklupčalo se veče

pod tvoj obraz

ti ostavljaš

prohladni sumrak

i noći satkanе

od tvoje svetle puti

mene svet

sve više

prezire

tako nemirnog

odnosi me bujica

ja neumoran i dalje

ne prestajem da sanjam

mačije oči

mesečare po

krovovima

koja sirena

odjuri niz put

ja se trznem iz sna

i bdim nad praznim

ulicama

u zoru ti nebo

osmeh naslika

gledam kako

letnji dan prolazi

i vidim te daleko

na pučini

u krošnjama

lagani povetarac

iscrtava tvoj miris

ko dah sa tvog vrata

gutljaj hladnog vazduha me

obliva

ovde kad je vruće

opasno zaudara

na podrhtavanje

besmisla

u nekom snenom stanju

stvari i sveta

polako ali sigurno

raspada se trula

Tvrđava Evropa

ali tebe to ne zanima

želeo sam

samo da ti kažem

da ništa ne postoji

i da jedino si ti

stvarna

tu smo

nas trojica i ja

ti si peti element

ja sam vatra i voda

i samo

budi tu

na satu izgubljenog vremena

kazaljke se nikad nisu

vrtele u krug

ali to je već pitanje

večnosti

REDOVNI IZVEŠTAJ

stanje redovnо

automatske puške

šetaju zakočene

ponoćni voz

preko okamenjenih glava

iz fabrike odnosi

tovare automobila

ubijaju se

masakriraju

dižu u vazduh

ljudi bombe

teroristi

plaćeničke vojske

bezumnici

sipaju olovo

u meso dečjih

igrališta

zarili su

barjake sa lažnim

zastavama

raskomadaće lešinari

ono što bude

ostalo

već odzvanja teško

trulež beščasnog

vremena

vuče se ismejana

moja pogrbljena

senka

ruke joj razvezane

bazaju po mraku

svetlosti moja

samo me čvrsto

zagrli

POSLEDNJI ZRAK

duboke zore

iz mene sve jače

zvone

ti me u sred noći probudiš

buncajući obuzdaš dah

ponovo naučiš da dišeš

i na kraju nekako shvatiš

da košmar uopšte nije bio

tako ružan san

posle kroz napad smeha

sređuješ se dugo

pa duboko zamišljena

opipavaš prazninu

dok po jedna sova

na tvojim ramenima

nemirno drema

naivno gledaš

kako je čudna smrt

belog leptira

rasuta u prah

dodiruješ mu krila

a onda predugo ćutiš i

ništa ne progovaraš

priznaješ da si u stanju satima

neumorno da vrtiš pramen kose

dok se ne umrsiš u čvor

koji potom strpljivo razvezuješ

smeješ se kao dete

kada te uhvatim na delu

tako zanesenu

krišom preturaš

po zavežljajima sećanja

iz kojih izvlačiš pisma

koja do tebe nikad nisu stigla

želeći da ih ponovo žvrljaš

nerazuman bauljam

kroz haotični protok vremena

mreža je tako smešna

pred nestalim svetom

mi više nemamo

gde da se vratimo

od centra do oboda

i nazad preko zida

izlaza nema

još za tobom svi

granični prilazi

za mene zauvek

ostaju zatvoreni

sumnja ti se prostire do sutra

u koje odlaziš i dolaziš nasmejana

kad iznova na glavu skačeš

u žarište svoje tame

u kojoj se inače

ne tako vešto

skrivaš

onda polako toneš

napokon potpuno sama

i večno izgubljena

zamišljaš besmrtnost

u kojoj ne znaš

šta bi radila

pitaš se koliko beskonačno

može da bude besmisleno

dovoljno je da se samo prisetiš

kako izgleda sloboda

i put se nezadrživo račva

po ćorsokacima bespuća

i opet svaki put

ponosno ulaziš

u turbulenciju svog

slobodnog pada

koji vodi u ponor

još dubljeg mraka

znaš da sa druge strane mosta

na obali preko puta

nikad nije bilo nikoga

sama si i

poslednji zrak koji kasni

prolama se preko tvojih

trepavica

TEŽINA LJUBAVI

nikad nije prekasno otići

preko opustošenog sveta

i umirati pod mostovima

civilizacijskog napretka

ti bi se ušuškala u nekakve zagrljaje

i drhtao bi između tvojih butina neko

koga bi isto tako strasno volela

mene gledaš besna i kivna

što još uvek umeš praštati

iako to više nikom

ne bi poželela

govoriš da ovo nisam ja

i kako ti juriš sama

pravo kroz noć

koja te čeka

pravim se da ne brinem

jer iza mene odavno

više ničeg nema

oči zapeku

kao da bez treptaja

neprekidno zure u

snop svetla

pred zoru se bude

naše sljubljene usne

i svaki put sve ledenije

ispraćaš me u samoću

u postojanje u kom ti

proleća donosim kroz

teskobu jeseni

nebo sabija uglove

u malo okno prozora

mesečina ispunjava

prazne džepove svoda

kroz glavu mi juri

topot divljih konja

dok sve dublje ulazim

u jezivo hladnu noć

jedan crveni list

padne pred moje noge

kad iznova shvatim da

sve je oko mene ljubav

a to si ti i

sva saznanja su potpuno strana i

sve neizrecivo je više od ćutanja

samo bistra tišina koja zuji

šireći se prostorom izvan domašaja

na prstima hodam

u kalu nespokoja

ruke se izdužuju

da te sklupčanu

zagrle

u meni sama

nastavljaš da živiš

rovareći mi grudi

i ja te jednako tiho

odnosim kao svu

težinu ljubavi

KRAJ

rekao sam da bih pretražio

svaki pedalj na zemlji

pre nego što bi tvoja senka

na kraju pustila me da umrem

ali ti se uvek praviš

kao da ništa ne čuješ

samo da bi idalje sumnjala

dovoljno naivna i

preterano ranjiva

govoriš o vremenu

kao da godine mogu

da izbroje trenutke

bez dodira i glasa

tako tužno ćutiš a

plan za beg čeka dan

kada ćeš otići kažeš

bez traga i putokaza

moja zemlja je tera inkognita

u državi koje nema

svi gradovi su isti

sve ulice poznate

i svi putevi kroz vatru

vode do tebe

napokon oči izgore

i ja osluškujući plamen

dovoljno strpljivo i dugo

zaboravljam svoj govor

disanje ti između dlanova

u zoru odnosim na počinak i

dugo pred tvojim licem zamišljen

ne mogu da zaspim

opkolila me tišina

utsinuta u stenama

usahlog bezvremena

ti odlaziš

i na usnama mi ostavljaš

samo prostranu noć

kažeš ne izgovaraj

reč kraj

i ja je ne izgovaram

BELA SMRT

noćas je mesec

kriška hleba za pse

lutalice

vetar guta belinu

koja svetluca šireći se

prostorom između kapaka

kroz pahulje nad mislima

otuđena svetla beže dok

ulicama vreba epidemija

velikog evropskog virusa

moji prijatelji polako

postaju sve ugroženija

vrsta

ja sam uljez

u sopstvenim

snovima

pregažen tragam

za obrisima dolazećeg

jutra

juče me nema

danas ne postoji

sutra opet doziva

sve se bez traga

raspada u pupku

svemira

najzad

lake su ruke

kojima sam ljubio

samo da poslednji dah

izvučem iz njenih usta

pre nego što spokojno

utonem u belu smrt

MATICA TIŠINE

sav sam od disanja

što se britkim rezovima

razliva u besnu

vatrenu stihiju

svetlosne noći

neizdrživo bučne

talože se na toplom

pepelu minulog doba

još po koja munja

zaluta u

nedra

tvoje mi oči

nekud ostale

na glavi mi nebo obamrlo

na ramenima rastu planine

glas odjekuje prazninom

rastrgnute ruke

nose ga još dalje

odlazim

u osvit

ćutanju svom

neizrecivom

zrak će

sagledati svu

dubinu tame

u mom srcu

bledo zimsko sunce

prodire kroz velike mutne oblake

koji mirno plove

ka matici tišine

ILUMINACIJA

VIDOKRUG

jutro kasni

po obodu vidokruga

noć se otiskuje u razvalini neba

koja puca u slepoočnicama

na svetlo ulica

hrapavi huk izranja

iz gvozdene utrobe grada

imena mu nose

odlazeći nečujno u svoje bdenje

oči jedne skitnice

taj susret naših postojanja

je tačka u beskonačnom

u kojoj se seku kretanja

paralelnih putanja

dok ubrzanim korakom

pod kapuljačom se bliži

raspad sistema

kažu da pre bića

postoji politika

a to je ekonomija

logika ropstva

i optička obmana

ili imamo još nešto

da ostavimo u zalog

budućnosti koja je tu

a tako je nigde nema

KUĆA BESKUĆNIKA

jedno šareno ćebe i štap

na parčetu asfalta

kartonska kutija

malo metala u njoj

i par pletenih rukavica

nema prozor

u kom jedno svetlo

treperi kroz

roletne

nevidljiva vrata

na promaji zjape

širom otvorena

na pragu dočekuje

fasade iskrivljenih osmeha

u ogledalima potrošačke zbrke

koji žvaću plastične kifle

i žvalave elektronske cigarete

sklanjajući pogled od

sakate prosjačke šake

dok vek mirno teče

između zidova

odmotavaju se

svemirski sati

zemlja joj

pod krovom

truli

ljudi od zemlje

zemljo bez ljubavi

kuća beskućnika je

vaša domovina

ZABORAVLJENA SVETLA + GOSPODIN KOGITO

                                                                                   - Žbignjevu Herbertu - potpuno slučajno

jutro koje počinje pesmom

nije isto što i pesma

koja počinje jutrom

o tako velika istina

mogla je da se javi

recimo baš pred zoru

u snu gospodina Kogita

nakon iscrpnog promišljanja

o iskupljenju 

Bogu 

ili Spinozi

ali ne vredi 

čoveče

lepo sam ti cele noći govorio

bolje idi prošetaj

obiđi ponovo

sva zaboravljena svetla

OBROK

juče si zaradio

jednu kesu duvana

veknu hleba

dva bajata peciva

i čašu jogurta

duvan je pepeo

hleb si usput drobio psima

pecivo od juče je dobro

a jogurt

to je već obrok

DAN KADA SE MORSKI KONJIĆ ZALJUBIO U ŠTAPIĆ ZA UŠI

silovita vodo morska

koliko si besa zdrobila

u potmuloj utrobi

potištenosti

nama je bar lako

od vatre gradimo štit

da bi nas u pepeo vetar

razvejao

tvoja su usta

zemljo presoljena

zauvek zapečaćena

humkama

da su nam bar pleća jača

pa da dostojni budemo

stubovi nebu

od ljubavi 

ŠUMANOV PULS

planeta je mesto

na kom brzo poželiš

da ne postojiš

da ništa ne postoji

ali ništa u stvari

ne postoji

i sve bi da

upiješ u sebe

pre nego što se

čitava planeta

ne raspukne od

tahikardije

SOLOMONSKA POUKA


niko ti neće
sa ruba svemira
zaustaviti pad
u ništavilo

te suze u oku oluje
što režu toplinu lica
prodiraće još teže
i ti ćeš ih skupljati čvrsto
u uglovima usana

jer u tu provaliju
preko koje vičemo
iako se ne čujemo
padaju tek rođena deca
i plač njihov
robi se u muk

i ako se ikad
budeš ponovo pitao
zapamti da on
do zemlje dugu cigaru
pali nad ruševinama
u plamenu

ptice u panici

prave krugove

na nebu

oblaci dima
skrili su zrake
slobode

sunce nam
oči boli

nema tu
ništa novo

rekli su opet
u jutarnjem dnevniku

BOSONOGI I NEBO

u početku vremena

i posle kraja sveta

bosonogi i nebo

utiskuju stopala

u grudi ničije

zemlje

tako bezutešno

lutaju bežeći

od težine tame

oči njihove

stide se svega

što su videle

MINIJATURA O SUTRAŠNJICI ILI ANDIAMO A COMANDARE¹

visoko podignte

stisnute pesnice

bosih dečaka

i dečaka u bušnim cipelama

ako ne danas

smrskaće im lobanje

sutra

¹  Idite na komandu.

HIGIJENSKI ŠTRAJK

u lagumima beznađa

zabava je počela kasno

zato izvolite se svi

do kraja sagnuti

i pridružiti

vreme za nadanje

prošlo je

velike ideje

treba proveravati

iako ne postoje

iako

glavu pritiska plafon samice

zidovi su sve bliži

govna te opkoljavaju sa svih strana

teško je

i smrdi

bez obzira što

samo jedan udah

razdire obode

kosmosa

MOŽDA

Radovanu Šarencu - Šaretu

hodamo po zidovima

valjamo se po plafonima

visimo sa lustera

dok se ne umorimo

onda siđemo

još malo

pa si življi

od nas

možda

POLEMIKA XXI VEKA

u malom digitronu

živi ljudi raspravljaju

o velikim i malim

pesmama

dajte

nek nam rastrgne tela

nezajažljiva glad

na oltaru hegemonizma

da se čuje i naša pesma

o velikim

i malim

pesmama

živi ljudi raspravljaju

u malom digitronu

POKVARENA PLOČA

igla vozi

po sve manjim

krugovima

na kraju puta

muzika stane

glava se vrati

iz centra

enigma

pokvarene ploče

je nerešiva

MOLEKULARNA TEŽINA

preda nama je

sve uži prostor

za zalet uzlet i let

ili barem

slobodni pad

da smo malo lakše

molekularne težine

pa da nas izvuče napolje

u pizdu materinu

NEBULA


nije tajna
to što smo utopiju
obezglavljenu prineli

na žrtvovanje
ali eho bezutešnosti
ključa kroz našu
poroznu nebulu
ravnodušnosti 

UZEMLJENJE

kada se napokon čvrsto uzemljiš

sklonivši nogu sa nagazne mine

koja te raznese na sve strane

i od tebe ostane samo dim

zaglušujući prasak se još

dugo lomi univerzumom

gde više nije dovoljno 

biti ništa

da bi bio slobodan

sve su pripreme

za jednu malu

nevidljivu smrt

uvek uzaludne

zato iznova bi da odeš

i u isto vreme se vratiš

iako nemaš kud

nastavljaš dalje

dogod te nosi hod

sve dok se ponovo 

u mesto ne ukopaš

odlučujući korak

diže te u vazduh

iz vazduha se ponovo

nađeš na zemlji

na zemlji od tebe 

konačno više 

nema ni traga

U SNOVIMA NESANICE

ujutru nad glavom nigde mosta

koji se preko noći nadvijao

u snovima nesanice

svuda kamena zora

i vreme kao senka

naših tragova

teški koraci

nose tišinu

mirnih vrhova

koji su tako

blizu neba

nebo i zemlja

u daljini zgrljeni

ispred praznina

PUTNIK BEZ SENKE

ne besni

putniče

pre ili kasnije

na kraju svi

potonu na dno

u carstvo mraka

ako senke već nema

ne traži je iza sebe

jer pogledaj

to je surova istina

koja pruža svoje

lepljive prste

da i tebe uvuče

o

ne boli istina

putniče

surovost je

tvoj dom

GRADITELJSKA BAJKA

bio jednom

jedan svemir

a onda su ga

smrskali

ILUMINACIJA

tišinu mrvi

škrgut guste

noći

pred zoru zarlauče pas

iz mrtvog ugla neuhvatljiv zrak

pukne pravo u oči

ruke grabe pad

iz kog se iznova

uzdižu

u epicentru

bezumlja i haosa

glava lagano udara

u tačku pucanja

iza zida zid

istorijska praznina i

iluminacija

tamo nas čeka

talog vremena

u kriogenim

ćupovima

još jedan skok napred

i preskočili smo senku

koje više nema

METAK

ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?

pitanje bez odgovora

na potiljku ničijeg deteta

u medijskoj slici zgarišta

bedo života

dobrodošla u ruševinu jutra

sa dobro poznatim ukusom

pepela

TOLSTOJEV ROĐENDAN

danas je

Tolstoju rođendan

bože

znam da ne razgovaramo

ali na tvojim kolosecima

svi vozovi večno kasne

ovde kroz vatru se

hoda dalje

jer ako stanemo

ostaje za nama ništa

dok ne izgori

verovatno su i po vodi

tako hodali

nema nekih novosti

jedino je smrt još uvek u štrajku

iz obesti

TREPTAJ

žrtve

nemaju lica

komade ljudskih tela

obleću mušice

i pljuju

vuku se pogubljena

uplakana deca

sa garavim lutkama

u kojima umesto očiju

zakoluta šupljina

treptaj te satre

u pepeo ništavila

DEKRET br. 352653 02 252862⁄4

razlaz

istog trenutka

sa mesta zločina

ubice

zlotvori

gole su nedužne ruke koje su se branile

gole su kao vaše humano bombardovanje

gole kao puls na izdisaju srca

kao vreme u komi rascvetanih lobanja

kao ulice po kojima topovi kose

kao kasetne bombe koje prosipaju utrobe

kao ugljenisani ostaci civila i gradova

kao tragovi sveže razrovanih busija

kao crno nebo iznad zatvora i logora

kao mora koja oru brodovi izbeglica

kao zidovi pred čas pogubljenja

kao gola istina u dečjim očima

gole su nedužne ruke

gole kao ljubav koja nam iz grudi puca

čekajući da i nama

saspete po metak u čelo

mi žive mete kojima

nikad ništa neće moći skinuti sa lica

osmeh pobede

ONI SU ZA ODSTREL

oni su za odstrel

pucajte

u njihove grudi

u rebra

u pognute glave

pucajte

u preplašene oči

koje gutaju tamu

u usta koja se grče

od tuge i bola

od zemlje i krvi

od truleži i smrada

lešine mrtvog boga

oni su za odstrel

pucajte im u čela

LEK ZA NAIZGLED NEIZLEČIVU TUGU

teško je

ali moraš je još dublje

sakriti

strpljivo vežbaj

ovu opasnu veštinu

i kad na izdanku stvarnosti

tragajući za mestom

tihim i gluvim

mestom bez ljudi

pronađeš kamen

na koji stane

čitava tvoja 

kuća s leđa

zgrabi ga rukom

i čvrsto sebi

razbij o glavu

ISPOVEST MOJIH RUKU

moje ruke 

nikad ne nose rukavice

jer nisu bokserske

ta pesnica u zid

hirovitih koordinata

prostora i vremena

za sobom vuče

jednu ravnu liniju

pred kojom

moje ruke

nisu bokserske

moje ruke

koje trebalo bi

da nakon svakog udarca su

malo i očvrsle

bolno

pozdravljaju svet

slomljenih palčeva

urezao im se

mlohavi trag

pri slučajnim

susretima

moje ruke

pune topline

njenog brdovitog tela

pevaju mrak ulica

igraju po žicama

otimaju se od sebe

počupaće im ručerde iz ramena

smrskati lobanje laktovima

razvrnuti vilice prstima

iskopaće im oči

zaklaće noktima

jer one jednostavno

nemaju rukavice

nisu bokserske

MINIJATURA O TEBI

da sam ti

ko zna gde bih sakrio

svoje oči

METAK

otvorite se oči

rafali pucaju

u vaše kapke

vatrena noć vam

na trepavicama

krvari

vrisak će vam

po zidovima prosuti

mozak

bombarderi vam

u dupljama probijaju

zvučni zid

krugovi svemira

u tačku se skupili

u zenice nišane

suze će same

isprati duboke

lezije sveta

otvorite se oči širom

nebo je puklo

u minskom polju

koraci nam se razvlače

usirenom krvlju

zemlja više ne može

da pije i guta

ni kapi kiše joj ne dolaze kao

uteha

ovo je metak

za sve one koji

jure na oluju

slobode

BELEŠKA O AUTORU:

Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini. Diplomirao je na katedri za srpski jezik i književnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Dobitnik je nekolicine književnih nagrada u sferi poetskih ostvarenja. Njegove pesme, haiku i kratke priče objavljivane su u raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u elektronskim medijima (Novi Put, Svetlost, Akt, Mamac, Sizif, Buktinja, Rez, Haiku zbornik – Ludbreg, Beogradska Nedelja, Klub Mladih Pesnika, itd.). Učestvovao je u performansima Buđenje i Breinstorm Kružok. Bavi se muzikom, književnošću, i drugim, uglavnom, neprofitnim delatnostima. Godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera. Njegova književna ostvarenja mogu se pratiti na adresi: bogdancvetkovic.blogspot.com.

SADRŽAJ:

2. MATICA TIŠINE

3. UGAONA GARNITURA

5. ČESTICE

6. KAZALJKE

8. REDOVNI IZVEŠTAJ

9. POSLEDNJI ZRAK

12. TEŽINA LJUBAVI

14. KRAJ

15. BELA SMRT

16. MATICA TIŠINE

17. ILUMINACIJA

18. VIDOKRUG

19. KUĆA BESKUĆNIKA

20. ZABORAVLJENA SVETLA + GOSPODIN KOGITO

21. OBROK

22. DAN KADA SE MORSKI KONJIĆ ZALJUBIO U ŠTAPIĆ ZA UŠI

23. ŠUMANOV PULS

24. SOLOMNSKA POUKA

25. BOSONOGI I NEBO

26. MINIJATURA O SUTRAŠNJICI ILI ANDIAMO A COMANDARE

27. HIGIJENSKI ŠTRAJK

28. MOŽDA

29. POLEMIKA 21. VEKA

30. POKVARENA PLOČA

31. MOLEKULARNA TEŽINA

32. NEBULA

33. UZEMLJENJE

34. U SNOVIMA NESANICE

35. PUTNIK BEZ SENKE

36. GRADITELJSKA BAJKA

37. ILUMINACIJA

38. METAK

39. ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?

40. TOLSTOJEV ROĐENDAN

41. TREPTAJ

42. DEKRET br. 352653 02 252862⁄4

43. ONI SU ZA ODSTREL

44. LEK ZA NAIZGLED NEIZLEČIVU TUGU

45. ISPOVEST MOJIH RUKU

46. MINIJATURA O TEBI

47. METAK

48. BELEŠKA O AUTORU

49. SADRŽAJ