PAD U MRAK ILI KAKO SAM SE SAPLEO O KEJ
- Nesaglediv mrak pružao se u meni i
svuda oko mene. Tako duboko i gusto crnilo u životu nisam video – reče Frederik,
dok je uporno strugao skoreli ketamin sa crnog tanjira na kom, uz malo
strpljenja, odakle god da se krene, može da se izvuče solidno velika lajna, ako
ne i prevelika.
- Bilo je to na jednom kućnom
afteru, kada je pijanstvo već počelo sve čvršće da sustiže i steže kako je spid
jenjavao. Potpuno izbezumuljen, gladan i željan da se još doradim, prišao sam
poprilično punoj bočici ketamina, koja je stajala pored gramofona, nedaleko od
terarijuma, iz kog me je posmatrala jedna beba iguana. Unutra me je čekala
plastična kašičica za kafu. Nisam stigao ni da razmislim, ni da pojmim šta
radim i moje ruke su u fazonu –less is more- odmeravale pristojnu dozu keja.
Pošto sam kašičicu procenio velikom, tresnuvši ostatak tako da je kašičica
ostala do pola puna, samouvereno i optimistično sam je prineo desnoj nozdrvi i
još optimističnije udahnuo. Bio sam zapanjen i oduševljen bistrinom ukusa koji
je preplavio moje lice. Odmah sam zagnjurio kašičicu u svetlucavi beli prah i
sada skoro više od pola kašičice strpao u levu nozdrvu. Ono što je usledilo i
nije baš za priču, kamoli za neku hvalu, ali ajde, vi ste ljudi od poverenja –
reče nam Frederik, prethodno se zadubivši pogledom u plamen sveće koji je u
polumraku treperio.
- Istog trenutka shvatio sam da sam
na udaru pogleda veselog društvanca na čijim se licima jasno videlo kako oni
znaju šta nas sve čeka, a pogotovo mene, beskrajno glupog i nekulturnog klinca koga
je životinjsko nadjačavalo, među nepoznatim ljudima, na jednoj kulturnoj zabavi
– uzruja se naš stroyteller i nastavi užurbano dalje da struže tanjir.
- Gospođo, Bože! – kiselo se nasmeja sam sa sobom i nastavi.
- Ne bih mogao sa sigurnošću da tvrdim da li su prvo otkazale ruke ili
noge. U jednom jako kratkom trenutku moja već vidno iščašena i poljuljana svest
zapitala se šta se dešava. Nije znala da li telo počinje da otkazuje ili je
tromeđa materijalne realnosti jednostavno popustila. Gotovo u bestežinskom
stanju telo je nezadrživo naglo propadalo kroz prostor i vreme koji su se brzinom
svetlosti pokrivili u iščezavanju gotovo bez mogućnosti da se više ikad i bilo
kad vrate u prethodno stanje. Da nije bilo patosa, padao bih večno. A onda se
stuštio mrak. Tačnije, sve što sam ja, i što nisam ja, i sve ono što sam
zamišljao da sam ja, i da nisam ja, palo je u mrak, u tako dubok i gust, nesaglediv
mrak. Nisam ni slutio da je u meni i oko mene sve tako crno, crnje od najcrnje
stvarnosti, bez tračka svetla, nade... Glasovi koji su distorzirali dolazili su
od nekud, kao da ne dolaze iz mraka. Sve što sam ikad poznavao potonulo je
neizmernom brzinom, i nastavilo da tone, nezadrživo, još dublje, u bezdan
nepostojanja. Već na pola usnula svest, a idalje budna, borila se sama sa
sobom. Ogromna potreba, želja, i sav napor da se otvore oči, bili su uzaludni. Oči
su bile i ostale deo jednog izgubljenog sveta. Ruke su bazale po mraku,
tragajući za nečim opipljivim, za makar nekim elementom stvarnosti koja se tako
brutalno preda mnom raspala i najednom srušila. Molio sam da me zadrže, da me
ne daju, da me ne puste... I nisu me pustili! Ruka jednog mog prijatelja, koga
ne moram baš da imenujem, ako me razumete, ali on je onaj koji ostaje budan i
koji je znao da sam zalutao u mraku, me je sve vreme držala dok je ostatak mene
neobuzdano padao, i padao, i padao... Mokrim rukama sam grčevito stezao njegovu
šaku i nije bilo pomoći, ni spasa. Ko zna koliko puta sam palcem prešao preko
brdašca na njegovoj šaci, uklapajući otisak u ulegnuća kao deca kad broje
mesece.
Prethodno ispustivši sav vazduh iz pluća, Frederik neprimetno udahnu pola linije koju je sastrugao i mirnim tonom
nastavi, dok smo mi šmrktali nosevima i grizli usne kako mu ne bismo
prekidali tok misli i do kraja saslušali njegovu ispovest koja nas je svojom
iskrenošću, duboko razdirući, u tom bizarnom trenutku, razvejavala.
- Ni sam
ne znam kako se to desilo, ali jednostavno i lako, neopisivo jednostavno i
lako, otvorio sam oči. Bio sam živ. I suviše živ. Ponovo ja, pod svetlom,
zavaljen u lejzi begu i mokar do
gole kože. Smrdeo sam na olovo, na gvožđe, na neki teški metal. Momentalno sam
postao svestan svega, a ponajviše granica svesti. Moć govora je bila prva stvar
koja me je iznova opčinjavala. Onda sam još uvek prestravljen onim što sam
video, ili onim što nisam video, ne znam ni sam, tražio da mi puste neki klavir,
tačnije onu stvar - And
they have escaped the weight of darkness… E, mogli bismo i sada da pustimo tu
stvar – okrenu se Frederik prema meni i učtivo me zamoli da mu ispunim jednu
muzičku želju koja je ni manje ni više, brat bratu, trajala više od čitavog
sata.
-
Zatim mi se osećaj u prstima polako vratio i ravnoteža se konačno i mimo mene
nekako uspostavila. Sve što sam dalje čuo, znam da nisam čuo, i sve što sam
dalje video, znam da nisam video – nasmeja se misteriozno sebi u bradu,
izbegavajući susret očima sa bilo kim od prisutnih koji su oko njega sedeli i
pomno ga pratili, uzdišući sve teže, u nadi da će konačno završiti, kako bi se jelte, prešlo na neke vedrije teme, jer ionako im se svima život odavno bio zgadio.
-
Noć mi je bila tako draga, a mesečina još draža – reče češkajući bradu kao da
ponovo bira šta će nam prećutati.
-
Dugo mi je trebalo da shvatim šta se to u meni te noći desilo. Jer, to nije kao
kada se iznalupaš spidom, pa bi da iskočiš iz kože, niti kao kad se razmazan
esidom umalo ne overiš mdmom, jer si prethodno zagnjurio palac u kristale i
direktno na jezik zalepio skoro više od sedam doza, da bi potom istopljen
plutao u živoj lavi, gledajući oko sebe skamenjena lica kojima je mučnina još
teža, što se kaže na tvoj red... Ili kada se mrtav pijan prejedeš ekserima, ni
govora kao kokain, ili ne daj Bože heroin… Daleko je i od toga kada te sen-sei
po kazni odvuče u brda, a onda na svo zaprepašćenje i iznenađenje sa tobom podeli porciju
pečuraka posle koje se probudiš kao ljubičica – nasmeja se sa blagim stidom na
licu što je nemoćan da zaustavi svoje neplanirano otvaranje pred nepoznatim
ljudima, a onda zastade sa pričom, oslušnuvši nalet krešenda
koji je polako pristizao.
-
Sećam se da mi je sutradan ego vrištao iz muda – reče on, pokušavajući da nam
pesnicama dočara tu silu, kad smo prasnuli u smeh.
- Ozbiljno,
uopšte se ne zezam… Ko zna šta će sada ove devojke misliti o meni, ali bio sam
nebo, zemlja, planina, reka, Alfa i Omega. I sve je bilo iole pojmljivo, osim
tog nesagledivog mraka, u kom osim mene, nije bilo ničega. Jebo te! – svečano zaključi Frederik i izvuče preostalu polutku one sastrugane lajne na drugu nozdrvu.
source:https://www.google.rs/urlsa=i&rct=j&q=&esrc=s&source=images&cd=&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwi57Ielo4jdAhWFMewKHSaeBJQjRx6BAgBEAU&url=https%3A%2F%2Fmindzone.info%2Faktuelles%2Fachtung-amphetamin-mit-ketamin-gestreckt%2F&psig=AOvVaw11lZogZ8qyNf4BFLp6JdYh&ust=1535288913733613
