KRAJ
PROVINCIJSKOG PESNIKA - FINALNA SCENA
Sve pesme na
kraju dođu mu na isto. Sve je ustaljeno i duboko lično. Malo naštimovane
intimne ekspresije, nekoliko ukusa, par mirisa, onda usiljena dramoserija do
momenta retoričke nerazumljivosti, pauza i opštepoznata poenta. Do malopre se
toliko drao da je aktivna elektronika počela da krcka. Više ga ničeg nije stid
jer se plastičnim pivom unapred anestezirao. Bez obzira na to, ili baš
zbog toga, svakog časa prsnuće mu ego na sav glas, a onda ga više niko i ništa
ne može zauzdati. Prvo će smrskati harmoniju svemira, ali ne iz poetskih
razloga, a posle, posle nije ni važno gde, kako, zašto i koga udara. Bitno je
da on svoj lila svileni šal koji je vezao kao omču oko vrata nikad ne skida.
Inače, u tzv. andergraundu je toliko vruće da paklena atmosfera nikako ne
odgovara ni dugmadima na njegovom sakou od somota koji samo što nisu
pukli u predelu stomaka. Okreće se oko svoje ose kao da ga je pritegla
gipsana kragna ili kao da je malopre posle sedamdeset i kusur dana napokon
ustao iz gipsanog korita. Danas je sebi dao slobodan dan od života. Čvrsto je
rešio da pojača dnevnu dozu pilula. Toliko se nagutao da ni duvan ni alkohol
više ne oseća. Unaokolo dimi elektronskom cigarom koju skriva u nedrima. Ubeđen
je da što više dimi više liči na demona. Tako je struktura premoderne
dekadencije jedino što ga trenutno zanima, ako u to spada još koja laka
prilika... Sve bi bilo iole lakše da mu za petama nije žena koja mu nikad nije
oprostila što je eminentnom kritičaru, baš pre nego što je ovaj otišao u večna
lovišta, tutnuo u džep novčanicu od sto evra. Pošto više niko ne mari za
njegove pijane propovedi, tako neshvaćen, emotivno ranjen, duboko usamljen i
očajan okreće se počastima digitalnog sveta. Zagledan u ekran, tetura se dok
spopada klinke na društvenim mrežama svojim najsvežijim radovima. Tada gospođa
upada u kadar, grabi ga za omču, i obešene glave, iznosi iz kadra.
