Bogdan Cvetković
NULTA TAČKA
MATICA TIŠINE
ZNAK
opipavaš
puls
da iz
grla ne pukne
krvotok
svi
pogledi koje nosiš
tvoji su
ali
nemaš im
šta reći
izgladneli
psi
pobegli
od noći
ponosno
odbijaju
tvoje
oglodane kosti
to je
pouzdan znak
da nisi
ni plen
ni zver
što u pomračini ćuti
LEK ZA
NAIZGLED NEIZLEČIVU TUGU
teško je
ali moraš
je još dublje
sakriti
strpljivo vežbaj
ovu
opasnu veštinu
i kad
na izdanku stvarnosti
tragajući
za mestom
tihim i
gluvim
mestom
bez ljudi
pronađeš
kamen
na koji
stane
čitava
tvoja
kuća s
leđa
zgrabi ga
rukom
i čvrsto
sebi
razbij o
glavu
INSOMNIA
ujutru nigde mosta
što se nad
snovima
nadvija
samo
kamen na kamenu
i vreme
kao senka
naših
tragova
teški koraci
nose
tišinu
mirnih
vrhova
koji su
tako
blizu
neba
nebo i zemlja
u daljini
zgrljeni
ispred
praznina
REDOVNI IZVEŠTAJ
stanje redovnо
automatske puške
šetaju zakočene
ponoćni voz
preko okamenjenih glava
iz fabrike odnosi
tovare automobila
ubijaju se
masakriraju
dižu u vazduh
ljudi bombe
teroristi
plaćeničke vojske
bezumnici
sipaju olovo
u meso dečjih
igrališta
zarili su
barjake sa lažnim
zastavama
raskomadaće
lešinari
ono što bude
ostalo
već odzvanja
teško
trulež
beščasnog
vremena
vuče mu se
pogrbljena senka
i grudi mu na poprištu
pucaju svakog dana
SOLOMONSKA POUKA
niko ti neće
sa ruba svemira
zaustaviti pad
u ništavilo
te suze u oku oluje
što režu toplinu lica
prodiraće još teže
i ti ćeš ih skupljati čvrsto
u uglovima usana
jer u tu provaliju
preko koje vičemo
iako se ne čujemo
padaju tek rođena deca
i plač njihov
robi se u muk
i ako se ikad
budeš ponovo pitao
zapamti da on
do zemlje dugu cigaru
pali nad ruševinama
u plamenu
oblaci dima
skrili su zrake
slobode
sunce nam
oči boli
nema tu
ništa novo
reći će opet
u jutarnjem dnevniku
MATICA TIŠINE
u osvit odlaziš
ćutanju
neizrecivom
zrak će
sagledati svu
dubinu tame
u srcu
ISPOVEST
TVOJIH RUKU
tvoje ruke
nikad ne
nose rukavice
jer nisu
bokserske
ta pesnica u zid
hirovitih
koordinata
prostora
i vremena
za sobom
vuče
jednu
ravnu liniju
pred
kojom
tvoje
ruke
nisu
bokserske
tvoje ruke
koje
trebalo bi
da nakon
svakog udarca su
malo i
očvrsle
bolno
pozdravljaju
svet
slomljenih
palčeva
urezao im
se
mlohavi
trag
pri
slučajnim
susretima
otimaju
se od sebe
počupaće
im ručerde iz ramena
smrskati
lobanje laktovima
razvrnuti
vilice prstima
iskopaće
im oči
zaklaće
noktima
jer one
jednostavno
nemaju
rukavice
nisu
bokserske
ČVORIŠTA
poslednji
pokret tišine
razliva
se nad gradom
uglovi
neba
sabili se
u malo
okno
prozora
mesečina
ispunjava
prazne
džepove svoda
treba se
brzo
skloniti
od nadolazećeg svetla
pretvoriti
u otkucaje
što
odzvanjaju duboko
u petama
svemira
pre nego
što puknu čvorišta
na tankoj
tromeđi svetova
i
naglavačke se surva sva
arhitektura
vremena i prostora
NEUHVATLJIV ZRAK
VIDOKRUG
na svetlo ulica
hrapavi huk izranja
iz gvozdene utrobe grada
imena mu noseći
nemirno odlaze u bdenje
oči jedne skitnice
taj susret postojanja
je tačka u beskonačnom
u kojoj se seku kretanja
paralelnih putanja
dok ubrzanim korakom
pod kapuljačom se bliži
raspad sistema
kažu da pre bića
postoji politika
a to je ekonomija
logika ropstva
i optička obmana
ili ima još nešto
što ostavljamo u zalog
pred čas pogubljenja
KUĆA
BESKUĆNIKA I NJIHOVA DOMOVINA
malo metala u kutiji
šareno ćebe i štap
na komadu trotoara
par pletenih rukavica i
čitava kuća
beskućnika
bez prozora i svetla
bez vrata što na promaji
zjape širom otvorena
nigde zidova i krova
nema prag o koj se
sapliće potrošačka zbrka
ljudi od zemlje
zemlja bez ljudi
široka im pusta
domovina
ŠUMANOV
PULS
planeta je mesto
na kom brzo poželiš
da ne postojiš
da ništa ne postoji
ali ništa u stvari
ne postoji
i sve bi da
upiješ u sebe
pre nego što se
čitava planeta
ne raspukne od
tahikardije
PUTNIK BEZ SENKE
ne besni
putniče
pre ili kasnije
na kraju svi
potonu na dno
u carstvo mraka
ako senke već nema
ne traži je iza sebe
jer pogledaj
to je surova istina
koja pruža svoje
lepljive prste
da i tebe uvuče
o
ne boli istina
putniče
surovost je
tvoj dom
GRADITELJSKA
BAJKA
bio jednom
jedan svemir
a onda su ga
smrskali
JUTARNJA SABRAJALICA
juče si zaradio
jednu kesu duvana
veknu hleba
dva bajata peciva
i čašu jogurta
duvan je pepeo
hleb si usput drobio psima
pecivo od juče je dobro
a jogurt
to je već obrok
NASLOVNA STRANA - ŠTA OSTAJE IZA
SPALJENOG ČOVEKA?
pitanje bez odgovora
na potiljku ničijeg deteta
u medijskoj slici zgarišta
bedo života
dobrodošla u ruševinu jutra
sa dobro poznatim ukusom
pepela
SVAKODNEVNI EGZODUS
utiskujemo stopala
u grudi ničije
zemlje
tako bezutešno
lutamo bežeći
od težine tame
oči naše
stide se svega
što su videle
TOLSTOJEV
ROĐENDAN (9. SEPTEMBAR)
danas je
Tolstoju rođendan
bože
znaš da ne razgovaramo
ali na tvojim kolosecima
svi vozovi večno kasne
ovde kroz vatru se
hoda dalje
jer ako stanemo
ostaje za nama ništa
dok ne izgori
verovatno su i po vodi
tako hodali
nema nekih novosti
jedino je smrt još uvek u
štrajku
iz obesti
MOLEKULARNA
TEŽINA
pred nama
je
sve uži
prostor
za zalet
uzlet
i let
ili barem
slobodni
pad
da smo
malo lakše
molekularne
težine
pa da nas
izvuče napolje
u pizdu
materinu
NEBULA
nije tajna
to što smo utopiju
obezglavljenu prineli
kao žrtvu
ali eho bezutešnosti
ključa kroz našu
poroznu nebulu
ravnodušnosti
U ZAMCI XXI
VEKA
možda baš
sedam stotina stepenica
sve do zida
sna na kom se
naš pogled
prividno završava
dole u rupi
bez vrata
i izlaza
na vrhu gde
nije ulaz
niti se može
izaći
iza zida gde
još
može jedino
biti
samo onaj
koji sanja
na mestu u
kom
zid
stvarnosti nas deli
od zida sna
bez središta
i oboda
sa očima i
na leđima
razmeravamo
uglove
pustih
proračuna
dok njihov
jednooki svet
krvari po
nama kao mrcina
fatalni
pucanj u glavu
lišiće ga
večnih muka
pred
ontološkim pitanjima
jer
kako je
uopšte moguće
da smo tu
dospeli mi
onako
ponosno
nepobedivi
MINIJATURA O
SUTRAŠNJICI
zemlja
samo
ode
jednom
oko
sunca
POKVARENA
PLOČA
igla vozi
po sve manjim
krugovima
na kraju puta
muzika stane
glava se vrati
iz centra
enigma
pokvarene ploče
je nerešiva
MOŽDA
Radovanu Šarencu - Šaretu
hodamo po zidovima
valjamo se po plafonima
visimo sa lustera
dok se ne umorimo
onda siđemo
još malo
pa si življi od nas
možda
NEUHVATLJIV ZRAK
pred zoru
neuhvatljiv zrak
pukne pravo u oči
ruke grabe pad
iz kog se iznova
uzdižu
u epicentru
bezumlja i haosa
glava lagano udara
u tačku pucanja
iza zida zid
istorijska praznina i
iluminacija
tamo nas čeka
talog vremena
u kriogenim
ćupovima
još jedan skok napred
i preskočili smo senku
koje više nema
ORBITA SLOBODE
VITGENŠTAJNOVIM
ROVOVIMA
u kišno
jutro
dok pod
vozovima podrhtava tlo
kao da će
se zemlja konačno raspasti
odlazi
poput posmrtne povorke
žamor
najlon pijace
vetar od
sablasti
u naletu
oluje
preti da
rastrgne i
ostatke
rasute robe
u ovom
(reklo bi se) poetičnom prizoru
pod
mostom starog gradskog naselja
sve je
tako mučno tmurno
i bruji
kao u Linčovom filmu
most deli
jedan
svet
nepodeljen
dok svet
se dakle
raspada
na činjenice
revolucija
kasni
u
iskrzanim šinjelima
prošlovekovne
mode
predviđene
za buduće pozere
i
današnje snobovske sinove
revolucija
na bazaru
jeftinih
podvala
kojima
trguju i namiguju
pred
obnevidelima
revolucija
u rasparnim
raspuklim
cokulama
sa
nastavljenim pertlama
svezanim
u čvor
moja
tvoja i naša
na
ramenima divova
gleda
kako se koprcamo
u transu
poznog nestajanja
svet se
dakle
raspada
na činjenice
svuda
samo strah od
masovnog
uništenja
radioaktivnog
talasa
izbegličkih
katastrofa
i strah
od pada na dno
urušavajućih
istina
a korona
korona
nosi Fendi
TREPTAJ
žrtve
nemaju lica
komade
ljudskih tela
obleću
mušice
i pljuju
vuku se uplakana
deca
sa garavim
lutkama
u kojima
umesto očiju
zakoluta
šupljina
treptaj te satre
u pepeo ništavila
DEKRET br.
352653 02 252862⁄4
razlaz
istog trenutka
sa mesta zločina
ubice
zlotvori
gole su nedužne ruke koje su
se branile
gole kao vaše humano
bombardovanje
gole kao puls na izdisaju
srca
kao vreme u komi rascvetanih
lobanja
kao ulice po kojima topovi
kose
kao kasetne bombe koje
prosipaju utrobe
kao ugljenisani ostaci civila
i gradova
kao tragovi sveže razrovanih
busija
kao crno nebo iznad zatvora i
logora
kao mora koja oru brodovi
izbeglica
kao zidovi pred čas
pogubljenja
kao gola istina u dečjim
očima
gole su nedužne ruke
gole kao ljubav koja nam iz
grudi puca
čekajući da i nama
saspete po metak u čelo
mi žive mete kojima
nikad ništa neće moći skinuti
sa lica
osmeh pobede
ONI SU ZA ODSTREL
oni su za odstrel
pucajte
u njihove grudi
u rebra
u pognute glave
pucajte
u preplašene oči
koje gutaju tamu
u usta koja se grče
od tuge i bola
od zemlje i krvi
od truleži i smrada
lešine mrtvog boga
oni su za odstrel
pucajte im u čela
MINIJATURA O
TEBI
da sam ti
ko zna gde bih sakrio
svoje oči
-ad
infinitum- (DO
BESKONAČNOSTI)
tišina je
bučna
kroz
krhotine stvarnog
opipljive
konture mraka
gutaju
nemir noći
moj se
predmet posmatranja
neočekivano
tromo
odbija i
udaljava
od mene
sve je
dalji svet
kom ne
pripadaš
spremio
bih svečani govor
ali ne
umem ni da počnem
zato
Ibrahime druže
umesto
vojske i policije
da su te
makar rastrgle
ptice
grabljivice
barem ono
što ostane
nakon
čeljusti zveri
i da
gladan utoliš glad
nezemaljske
gladi
makar
jednih usta
gladnih
ljubavi
jer ako
predamo tela da budu spaljena
pred
oltarom hegemonizma
unutar
zidova tamnice sveta
i svetskih
tamnica
sloboda
koja odzvanja
u našim
grudima
je
granica svemira
TERRA
INCOGNITA
na kraju smo samo
višestruki prestupnici
zaverenički nastrojeni
neizbežno u sprezi sa
antidržavnim elementima
čitava mašinerija
pod lavirintom beznađa
razbija glupave šifrarnike
mašeći predviđanja
sledećih poteza
rovareći po digitalijama
elektronskog smoga
ubogih života
i svih mračnih mesta
kojima se ikad kročilo
po tankoj ivici podzemlja
siroti svet
nikad nije razumeo ništa
na planu selidbe ka
drugim zabitima svemira
zato se u sve većoj osami
vucaramo preko provalije vremena
pravimo se da se ne prepoznajemo
jedni drugima se ne javljamo
i tuđi laktovi
više nas ne dotiču
naša zemlja je
tera inkognita
u državi koje nema
svi gradovi su isti
sve ulice jednako puste
jednako nadzirane
i svi putevi vode pravo
kroz razrovane busije
tamo još cilj obitava
u sferi nepojamnog
besmisla
ORBITA SLOBODE
otvorite se oči
rafali pucaju
u vaše kapke
vatrena noć vam
na trepavicama
krvari
vrisak će vam
po zidovima prosuti
mozak
bombarderi vam
u dupljama probijaju
zvučni zid
krugovi svemira
u tačku se skupili
u zenice nišane
metak je ušao
u orbitu slobode
BELEŠKA O
AUTORU:
Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u tadašnjem
Svetozarevu ili današnjoj Jagodini. Najgore je dete svojih roditelja.
Neoprostiva mu je greška ljubav prema gitari, neperspektivni put muzike i
neprofitabilni žanrovi. Nakon protutnjalog ludila, pogrešne odluke ga umalo
nisu koštale njegove najveće ljubavi koja sebe smatra koautorom svih njegovih
pesama, ali ne insistira na autorskim pravima. Da ima dovoljno snažnih ljudi
koji bi iznova nosili siroti svet slobodi, nikad se ne bi upustio u
revolucionarne aktivnosti, ali to ne može sa sigurnošću da tvrdi. Zbog stalne
okruženosti knjigama, mnogi misle da ima posao iz snova, iako sam ne stiže
dovoljno da čita. Često je u borbi sa nedostatkom vremena rastrzan gomilom
nametnutih obaveza kojima sam sebe okupira. Prvu knjigu je napisao nebrojeno
mnogo puta. Njegove pesme, haiku i kratke priče objavljivane su u raznim
zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u elektronskim
medijima (Novi Put, Svetlost, Akt, Mamac,
Sizif, Buktinja, Rez – Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezije, Haiku
zbornik – Ludbreg, Beogradska Nedelja, Klub Mladih Pesnika, itd.). Aktivno
se bavi muzikom, a godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera. Njegova književna ostvarenja mogu se pratiti na
adresi: bogdancvetkovic.blogspot.com.
Bogdan Cvetković
Grge Jankeza br.19
34000 Kragujevac
064/019-72-00
