Bogdan Cvetković

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NULTA TAČKA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

           

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MATICA TIŠINE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ZNAK

 

 

opipavaš puls

da iz grla ne pukne

krvotok

 

svi pogledi koje nosiš

tvoji su ali

nemaš im šta reći

 

izgladneli psi

pobegli od noći

ponosno odbijaju

tvoje oglodane kosti

 

to je pouzdan znak

da nisi ni plen

ni zver što u pomračini ćuti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

LEK ZA NAIZGLED NEIZLEČIVU TUGU

 

teško je

ali moraš je još dublje

sakriti

strpljivo vežbaj

ovu opasnu veštinu

i kad na izdanku stvarnosti

tragajući za mestom

tihim i gluvim

mestom bez ljudi

pronađeš kamen

na koji stane

čitava tvoja 

kuća s leđa

zgrabi ga rukom

i čvrsto sebi

razbij o glavu

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

INSOMNIA

ujutru nigde mosta

što se nad snovima

nadvija

 

samo kamen na kamenu

i vreme kao senka

naših tragova

teški koraci

nose tišinu

mirnih vrhova

koji su tako

blizu neba

nebo i zemlja

u daljini zgrljeni

ispred praznina

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

REDOVNI IZVEŠTAJ

 

 

stanje redovnо

automatske puške

šetaju zakočene

 

ponoćni voz

preko okamenjenih glava

iz fabrike odnosi

tovare automobila

 

ubijaju se

masakriraju

dižu u vazduh

ljudi bombe

teroristi

plaćeničke vojske

 

bezumnici

sipaju olovo

u meso dečjih

igrališta

 

zarili su

barjake sa lažnim

zastavama

 

raskomadaće

lešinari

ono što bude

ostalo

 

već odzvanja teško

trulež beščasnog

vremena

 

vuče mu se

pogrbljena senka

 

i grudi mu na poprištu

pucaju svakog dana

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SOLOMONSKA POUKA


niko ti neće
sa ruba svemira
zaustaviti pad
u ništavilo

te suze u oku oluje
što režu toplinu lica
prodiraće još teže
i ti ćeš ih skupljati čvrsto
u uglovima usana

jer u tu provaliju
preko koje vičemo
iako se ne čujemo
padaju tek rođena deca
i plač njihov
robi se u muk

i ako se ikad
budeš ponovo pitao
zapamti da on
do zemlje dugu cigaru
pali nad ruševinama
u plamenu

 

oblaci dima
skrili su zrake
slobode

sunce nam
oči boli

nema tu
ništa novo

reći će opet
u jutarnjem dnevniku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MATICA TIŠINE

 

 

u osvit odlaziš

ćutanju

neizrecivom

 

zrak će

sagledati svu

dubinu tame

u srcu

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ISPOVEST TVOJIH RUKU

tvoje ruke 

nikad ne nose rukavice

jer nisu bokserske

ta pesnica u zid

hirovitih koordinata

prostora i vremena

za sobom vuče

jednu ravnu liniju

pred kojom

tvoje ruke

nisu bokserske

tvoje ruke

koje trebalo bi

da nakon svakog udarca su

malo i očvrsle

bolno

pozdravljaju svet

slomljenih palčeva

urezao im se

mlohavi trag

pri slučajnim

susretima

 

otimaju se od sebe

počupaće im ručerde iz ramena

smrskati lobanje laktovima

razvrnuti vilice prstima

iskopaće im oči

zaklaće noktima

jer one jednostavno

nemaju rukavice

nisu bokserske

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ČVORIŠTA

 

 

poslednji pokret tišine

razliva se nad gradom

 

uglovi neba

sabili se u malo

okno prozora

mesečina ispunjava

prazne džepove svoda

 

treba se brzo

skloniti od nadolazećeg svetla

pretvoriti u otkucaje

što odzvanjaju duboko

u petama svemira

 

pre nego što puknu čvorišta

na tankoj tromeđi svetova

i naglavačke se surva sva

arhitektura vremena i prostora

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NEUHVATLJIV ZRAK

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

VIDOKRUG

 

 

na svetlo ulica

hrapavi huk izranja

iz gvozdene utrobe grada

 

imena mu noseći

nemirno odlaze u bdenje

oči jedne skitnice

 

taj susret postojanja

je tačka u beskonačnom

u kojoj se seku kretanja

paralelnih putanja

 

dok ubrzanim korakom

pod kapuljačom se bliži

raspad sistema

 

kažu da pre bića

postoji politika

a to je ekonomija

logika ropstva

i optička obmana

 

ili ima još nešto

što ostavljamo u zalog

pred čas pogubljenja

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KUĆA BESKUĆNIKA I NJIHOVA DOMOVINA

 

 

malo metala u kutiji

šareno ćebe i štap

na komadu trotoara

par pletenih rukavica i

čitava kuća

beskućnika

 

bez prozora i svetla

bez vrata što na promaji

zjape širom otvorena

 

nigde zidova i krova

nema prag o koj se

sapliće potrošačka zbrka

 

ljudi od zemlje

zemlja bez ljudi

široka im pusta

domovina

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ŠUMANOV PULS

 

 

planeta je mesto

na kom brzo poželiš

da ne postojiš

 

da ništa ne postoji

ali ništa u stvari

ne postoji

 

i sve bi da

upiješ u sebe

pre nego što se

čitava planeta

ne raspukne od

tahikardije

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PUTNIK BEZ SENKE

 

 

ne besni

putniče

pre ili kasnije

na kraju svi

potonu na dno

u carstvo mraka

 

ako senke već nema

ne traži je iza sebe

jer pogledaj

to je surova istina

koja pruža svoje

lepljive prste

da i tebe uvuče

 

o

ne boli istina

putniče

surovost je

tvoj dom

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

GRADITELJSKA BAJKA

 

 

bio jednom

jedan svemir

a onda su ga

smrskali

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

JUTARNJA SABRAJALICA

 

 

juče si zaradio

jednu kesu duvana

veknu hleba

dva bajata peciva

i čašu jogurta

 

duvan je pepeo

hleb si usput drobio psima

pecivo od juče je dobro

a jogurt

to je već obrok

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NASLOVNA STRANA - ŠTA OSTAJE IZA SPALJENOG ČOVEKA?

 

 

pitanje bez odgovora

na potiljku ničijeg deteta

u medijskoj slici zgarišta

 

bedo života

dobrodošla u ruševinu jutra

sa dobro poznatim ukusom

pepela

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SVAKODNEVNI EGZODUS

 

 

utiskujemo stopala

u grudi ničije

zemlje

 

tako bezutešno

lutamo bežeći

od težine tame

 

oči naše

stide se svega

što su videle

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TOLSTOJEV ROĐENDAN (9. SEPTEMBAR)

 

 

danas je

Tolstoju rođendan

 

bože

znaš da ne razgovaramo

ali na tvojim kolosecima

svi vozovi večno kasne

 

ovde kroz vatru se

hoda dalje

jer ako stanemo

ostaje za nama ništa

dok ne izgori

 

verovatno su i po vodi

tako hodali

 

nema nekih novosti

jedino je smrt još uvek u štrajku

iz obesti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MOLEKULARNA TEŽINA

 

 

pred nama je

sve uži prostor

za zalet

uzlet

i let

ili barem

slobodni pad

 

da smo malo lakše

molekularne težine

pa da nas izvuče napolje

u pizdu materinu

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NEBULA


nije tajna
to što smo utopiju
obezglavljenu prineli

kao žrtvu
ali eho bezutešnosti
ključa kroz našu
poroznu nebulu
ravnodušnosti 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U ZAMCI XXI VEKA

 

 

možda baš sedam stotina stepenica

sve do zida sna na kom se

naš pogled prividno završava

 

dole u rupi bez vrata

i izlaza

 

na vrhu gde nije ulaz

niti se može izaći

 

iza zida gde još

može jedino biti

samo onaj koji sanja

 

na mestu u kom

zid stvarnosti nas deli

od zida sna

 

bez središta i oboda

sa očima i na leđima

razmeravamo uglove

pustih proračuna

dok njihov jednooki svet

krvari po nama kao mrcina

 

fatalni pucanj u glavu

lišiće ga večnih muka

pred ontološkim pitanjima

 

jer 

kako je uopšte moguće

da smo tu dospeli mi

onako ponosno

nepobedivi

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MINIJATURA O SUTRAŠNJICI

 

 

zemlja

samo

ode

 

jednom

oko

sunca

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

POKVARENA PLOČA

 

 

igla vozi

po sve manjim

krugovima

 

na kraju puta

muzika stane

 

glava se vrati

iz centra

 

enigma

pokvarene ploče

je nerešiva

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MOŽDA

 

                                                                                                        Radovanu Šarencu - Šaretu

 

hodamo po zidovima

valjamo se po plafonima

visimo sa lustera

dok se ne umorimo

onda siđemo

 

još malo

pa si življi od nas

možda

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NEUHVATLJIV ZRAK

 

 

pred zoru

neuhvatljiv zrak

pukne pravo u oči

 

ruke grabe pad

iz kog se iznova

uzdižu

 

u epicentru

bezumlja i haosa

glava lagano udara

u tačku pucanja

 

iza zida zid

istorijska praznina i

iluminacija

 

tamo nas čeka

talog vremena

u kriogenim

ćupovima

 

još jedan skok napred

i preskočili smo senku

koje više nema

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ORBITA  SLOBODE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

VITGENŠTAJNOVIM ROVOVIMA

 

 

u kišno jutro

dok pod vozovima podrhtava tlo

kao da će se zemlja konačno raspasti

odlazi poput posmrtne povorke

žamor najlon pijace

 

vetar od sablasti

u naletu oluje

preti da rastrgne i

ostatke rasute robe

 

u ovom (reklo bi se) poetičnom prizoru

pod mostom starog gradskog naselja

sve je tako mučno tmurno

i bruji kao u Linčovom  filmu

 

most deli jedan

svet nepodeljen

dok svet se dakle

raspada na činjenice

 

revolucija kasni

u iskrzanim šinjelima

prošlovekovne mode

predviđene za buduće pozere

i današnje snobovske sinove

 

revolucija na bazaru

jeftinih podvala

kojima trguju i namiguju

pred obnevidelima

 

revolucija u rasparnim

raspuklim cokulama

sa nastavljenim pertlama

svezanim u čvor

 

moja tvoja i naša

na ramenima divova

gleda kako se koprcamo

u transu poznog nestajanja

 

svet se dakle

raspada na činjenice

 

 

 

 

svuda samo strah od

masovnog uništenja

radioaktivnog talasa

izbegličkih katastrofa

i strah od pada na dno

urušavajućih istina

 

a korona

korona nosi Fendi

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TREPTAJ

 

 

žrtve

nemaju lica

 

komade ljudskih tela

obleću mušice

i pljuju

 

vuku se uplakana deca

sa garavim lutkama

u kojima umesto očiju

zakoluta šupljina

 

treptaj te satre

u pepeo ništavila

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DEKRET br. 352653 02 252862⁄4

 

 

razlaz

istog trenutka

sa mesta zločina

ubice

zlotvori

gole su nedužne ruke koje su se branile

gole kao vaše humano bombardovanje

gole kao puls na izdisaju srca

kao vreme u komi rascvetanih lobanja

kao ulice po kojima topovi kose

kao kasetne bombe koje prosipaju utrobe

kao ugljenisani ostaci civila i gradova

kao tragovi sveže razrovanih busija

kao crno nebo iznad zatvora i logora

kao mora koja oru brodovi izbeglica

kao zidovi pred čas pogubljenja

kao gola istina u dečjim očima

gole su nedužne ruke

gole kao ljubav koja nam iz grudi puca

čekajući da i nama

saspete po metak u čelo

mi žive mete kojima

nikad ništa neće moći skinuti sa lica

osmeh pobede

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ONI SU ZA ODSTREL

 

 

oni su za odstrel

pucajte

u njihove grudi

u rebra

u pognute glave

pucajte

u preplašene oči

koje gutaju tamu

u usta koja se grče

od tuge i bola

od zemlje i krvi

od truleži i smrada

lešine mrtvog boga

 

oni su za odstrel

pucajte im u čela

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MINIJATURA O TEBI

 

 

da sam ti

ko zna gde bih sakrio

svoje oči

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

-ad infinitum- (DO BESKONAČNOSTI)

 

 

tišina je bučna

kroz krhotine stvarnog

opipljive konture mraka

gutaju nemir noći

 

moj se predmet posmatranja

neočekivano tromo

odbija i udaljava

od mene

 

sve je dalji svet

kom ne pripadaš

 

spremio bih svečani govor

ali ne umem ni da počnem

 

zato Ibrahime druže

umesto vojske i policije

da su te makar rastrgle

ptice grabljivice

barem ono što ostane

nakon čeljusti zveri

i da gladan utoliš glad

nezemaljske gladi

makar jednih usta

gladnih ljubavi

jer ako predamo tela da budu spaljena

pred oltarom hegemonizma

unutar zidova tamnice sveta

i svetskih tamnica

sloboda koja odzvanja

u našim grudima

je granica svemira

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TERRA INCOGNITA

 

 

na kraju smo samo

višestruki prestupnici

zaverenički nastrojeni

neizbežno u sprezi sa

antidržavnim elementima

 

čitava mašinerija

pod lavirintom beznađa

razbija glupave šifrarnike

mašeći predviđanja

sledećih poteza

 

rovareći po digitalijama

elektronskog smoga

ubogih života

i svih mračnih mesta

kojima se ikad kročilo

po tankoj ivici podzemlja

 

siroti svet

nikad nije razumeo ništa

na planu selidbe ka

drugim zabitima svemira

 

zato se u sve većoj osami

vucaramo preko provalije vremena

pravimo se da se ne prepoznajemo

jedni drugima se ne javljamo

i tuđi laktovi

više nas ne dotiču

 

naša zemlja je

tera inkognita

u državi koje nema

svi gradovi su isti

sve ulice jednako puste

jednako nadzirane

i svi putevi vode pravo

kroz razrovane busije

 

 

 

tamo još cilj obitava

u sferi nepojamnog

besmisla

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ORBITA SLOBODE

 

 

otvorite se oči

rafali pucaju

u vaše kapke

 

vatrena noć vam

na trepavicama

krvari

 

vrisak će vam

po zidovima prosuti

mozak

 

bombarderi vam

u dupljama probijaju

zvučni zid

 

krugovi svemira

u tačku se skupili

u zenice nišane

 

metak je ušao

u orbitu slobode

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

BELEŠKA O AUTORU:

 

 

Bogdan Cvetković rođen je 20. jula 1989. godine u tadašnjem Svetozarevu ili današnjoj Jagodini. Najgore je dete svojih roditelja. Neoprostiva mu je greška ljubav prema gitari, neperspektivni put muzike i neprofitabilni žanrovi. Nakon protutnjalog ludila, pogrešne odluke ga umalo nisu koštale njegove najveće ljubavi koja sebe smatra koautorom svih njegovih pesama, ali ne insistira na autorskim pravima. Da ima dovoljno snažnih ljudi koji bi iznova nosili siroti svet slobodi, nikad se ne bi upustio u revolucionarne aktivnosti, ali to ne može sa sigurnošću da tvrdi. Zbog stalne okruženosti knjigama, mnogi misle da ima posao iz snova, iako sam ne stiže dovoljno da čita. Često je u borbi sa nedostatkom vremena rastrzan gomilom nametnutih obaveza kojima sam sebe okupira. Prvu knjigu je napisao nebrojeno mnogo puta. Njegove pesme, haiku i kratke priče objavljivane su u raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama kao i u elektronskim medijima (Novi Put, Svetlost, Akt, Mamac, Sizif, Buktinja, Rez – Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezije, Haiku zbornik – Ludbreg, Beogradska Nedelja, Klub Mladih Pesnika, itd.). Aktivno se bavi muzikom, a godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera. Njegova književna ostvarenja mogu se pratiti na adresi: bogdancvetkovic.blogspot.com.

 

 

 

 

Bogdan Cvetković

Grge Jankeza br.19

34000 Kragujevac

 

bogdancvetkovic89@gmail.com

064/019-72-00