U ZAMCI XXI VEKA

 

 

možda baš sedam stotina stepenica

sve do zida sna na kom se

naš pogled prividno završava

 

dole u rupi bez vrata

i izlaza

 

na vrhu gde nije ulaz

niti se može izaći

 

iza zida gde još

može jedino biti

samo onaj koji sanja

 

na mestu u kom

zid stvarnosti nas deli

od zida sna

 

bez središta i oboda

sa očima i na leđima

razmeravamo uglove

pustih proračuna

dok njihov jednooki svet

krvari po nama kao mrcina

 

fatalni pucanj u glavu

lišiće ga večnih muka

pred ontološkim pitanjima

 

jer 

kako je uopšte moguće

da smo tu dospeli mi

onako ponosno

nepobedivi