minijatura o jednoj jesenjoj apologiji sna
da se više ne sećaš
da je ni kosmos ni bog
već samo reka
kojom se otiskuje šljam
i onaj naš
o boljem svetu san
grabiš dah
voda je kamen
sa ivice mosta
ako preživiš pad
uzeće te vir
ali matica nosi san
dubinama
tamo gde počivaju
utočišta
pusta ostrva nade
gde više ni sunce
ne dopire
Нема коментара:
Постави коментар