PRVA
IZJAVA POGREŠNO ZAVEDENA POD ŠIFROM I.IVK. – 364/18 - BRITVA
Ubica je rekao kako psi stražari koje sreće na putu do
kuće, uprkos tome što godinama prolazi kroz taj isti sokak, uvek zastrašujuće
napadno i krvoločno laju, dižući uzbunu kao da su dresirani da ne prepoznaju
bilo čiji i uopšte prijateljski hod.
Te noći su zalajali naizmenično, gotovo tiho i
otegnuto, kao da će progovoriti, kada su pokunjeni ustuknuli pred, sećam se da
je rekao - lavinom besa koja je tutnjala u meni. Da, pokušavao je da mi dočara
kako su tri zamukle njuške odraslih vučijaka koje bi zubima i metalnu ogradu
pokrivile sada samo zbunjeno ispratile pogledom njega kao prikazu koja je
slučajno zašla do granica njihove teritorije. Oborenog pogleda, tri, iz njegove
priče izuzetno opasna psa, ispitivali bi njuhom noć, kao da su sreli zver
strašniju od sebe.
- Životinjski instikt nikad ne vara, znam to po sebi –
rekao mi je smrtno ozbiljan, taj mračni tip za šankom koji je u grču bez
prestanka sve vreme sipao u sebe najjeftiniju brlju dok mu se lice presijavalo
u znoju, ispitujući na neki čudan način moje poverenje, sve u pauzama oskudnog
razgovora nekako hladno i prazno zagledan kroz mene. Njegove mutne, krvave oči,
popucalih kapilara, bile su potpuno ispijene i sve je ukazivalo na to da je
preda mnom jedan tipičan ludak, ali ja sam u sebi držao, možda isuviše naivno,
da čoveka ne treba doživljavati tako stereotipno.
- Smrviće me bes pre nego što ubijem gada! – procedio
je kroz zube, više onako za sebe, klimnuvši glavom levo-desno, kao da je upravo
došao do saznanja koje je sada trebalo razmatrati iz novih uglova ili kao da
meri najkraću putanju udarca. Nije prestajao da jede cigarete. Pušio je neki
smrdljivi duvan i to na način da je oko sebe širio oblak ljutog dima koji je u
isto vreme stezao grlo i pekao oči da su mi ruke same poletele i zgrabile tu
cigaru kada sam je bez razmišljanja momentalno zapalio. Celokupna stvarnost za
tim šankom izgledala je potpuno drugačije dok sam stvari posmatrao kroz dim
cigarete. Već mi se zavrte u glavi kad neki klinci osvajački upadoše u svoje
poslednje utočište, pojačaše muziku i žurka poče tek u sitne sate.
- Bezumnik! Kako je samo mogao... – siktao je ovaj za šankom, mrmljajući sebi u
bradu, stežući zube, kada mu žile poiskakaše po vratu i čeoni režanj mu se trenutno
beše potpuno izobličio. Vrpoljio se na barskoj stolici, čas ustajući da preko
gužve baci pogled na vrata kao da nekog čeka ili kao da traži najnapaljenijeg,
testosteronskog, klinca kratkog fitilja
sa kojim bi isprovocirao tuču i verovatno ga usrao od batina, da bi se potom
obračunao sa dvadeset takvih u nadi da bi ga to možda izbavilo iz tunela u kom
se tako očajnički zaglavio. Na kraju bi se samo vratio u sedeći položaj potpuno
poražen. Onaj koji je hteo da vidi mogao
je i iz aviona da primeti da se u njemu odigrava neka teška i mučna borba, da
ga nešto iznutra stvarno kida, i da ni on sam ne zna ko će tu koga nadvaldati.
- Jebeni psiho – pomislih u sebi, ali ta misao me napusti
kada me puče miris za kojim opazih prepoznatljiv perfektno utegnut hod blago
zvonastih kožnih pantalona koje su pucale na njenim kukovima. Ta slika me
potpuno izbaci iz dotadašnjeg balansa u kom sam se grčevito držao, odbijajući
se od jedne krajnosti do druge, kada se na mene odjednom sručiše godine minulog
života.
- Otkud sad ona ovde... Jebeni underground... Trebalo
je da prođem potpuno nezapaženo, čak inkognito, ali znao sam... - haos me je
sve više gutao, goneći me da mu se potpuno predam.
Tada sam iskoristio priliku da se malo udaljim od
šanka, iako to uopšte nisam želeo, isto koliko ni da budem tu, a možda čak i
jače od toga... U stvari, sve što sam u tom trenutku želeo je da zauvek
nestanem sa lica zemlje, shvativši možda poslednji put skriveni smisao reči – Svi su mi odvratni, a sebe se gadim.
Ne preterano oraspoložen ovim slučajnim, iznenadnim susretom,
čak naprotiv, što je iziskivalo dodatni napor za prikrivanjem, potrudio sam se
da svog prijatelja sa šanka uopšte ne gledam, ali perifernim vidom sam sve
vreme primećivao njegov nimalo dobroćudan, mada pronicljiv pogled od kog je u
meni postepeno sve više rasla neka neobjašnjiva nelagodnost. Uopšte nisam mogao
da isečem frekvenciju njegovog prisustva koje mi je postalo već previše
naporno. Razmišljao sam o postojanju kao takvom, potpuno odsutan sa lica mesta,
iz svakog sledećeg razgovora koji nikuda nije ni vodio, i pronađoh konačno za
njega, mada ne znajući ništa o njemu, jednu mrvu opravdanja bez obzira što je
izgledao kao predator koji procenjuje snagu svojoj žrtvi i, ta mrva me nekako
umiri. On nije prestajao da se naliva, ali sav taj alkohol ga je tek pristizao. To
je verovatno i jedna jedina podmukla prednost spida...
Disao je sve teže kidajući se na rezove, dok sam se ja
upinjao da o njemu uopšte ne mislim, ali njegov skamenjeni, bolesnički osmeh u
uglu usne, koji se tako naprasno pojavi, pa nestane iza natmurene fasade, opet
mi nije dao mira. Znao sam da u levom džepu pantalona sa
strane nosi potkovicu. Konjsku. Pravu pravcatu... Potkovicu! Kada sam ga, nakon
što se sam pohvalio, u pokušaju da sve to okrenem na šalu upitao šta će mu,
rekao mi je u gliču, podrugljivo se iskezivši na stranu uz glupavi mig – Pa, za
sreću, matori!
Ostatak noći proveo sam
pitajući se odakle mi uopšte ideja da mu izbacujem spid. Shvatio sam da nije
trebalo još u trenutku kada je iscepao stranicu iz pasoša da bi napravio
snif, ali sada je već bilo prekasno... Vilica mu je škljocala na sve strane. Uostalom,
bilo je bitno da se tog sranja što pre otarasim. Gledao sam kako da se izgubim,
ali bio sam trenutno potpuno sam u tom odvratnom gradu i nisam imao gde da odem,
osim da me možda pokupi ta pripita polufensi-darkerka koje sam se blistavo
sećao iz prošlosti, što je, znao sam, apsolutno nerealno pomisliti, kamoli
očekivati, ili uopšte priželjkivati, jer nas je sve do tada delila decenija
ćutanja i nepoznavanja, a i osećao sam da me ona u sebi onako prijateljski
prezire da je bolje da uopšte i ne dođe do pravog razgovora i rovarenja po
davno zakopanim osećanjima, tako da je nakon isprazne kurtoazije koju smo oboje
sa gađenjem stojički preživeli samo trebalo za šankom ne uništiti se i vežbati
strpljenje do svitanja i prvog jutarnjeg voza u kom bih ispružio noge i slušao
buku kompozicije sve dok se ne pretvori u muziku morskih talasa uz koje bih se
do poslednje stanice sa uživanjem pravio da sam mrtav.
- Možeš li da mi učiniš
jednu uslugu? – napokon je izgovorio tu dugo pripremanu rečenicu uputivši mi je
kroz značajan gest rukom.
- O, ne! – prošla
me je jeza... Znao sam da je to jedna od onih situacija u koju čovek ne sme da
dovede sebe.
- Životinjski instikt nikad
ne vara – pokušavao sam u punom svetlu da prihvatim ono što sam upravo naučio. Kad
god sam sumnjao u ono što zovu intuicijom, uvek sam bio u pravu. Sve je izgledalo
kao da sam ja taj gad koga će pokušati da ubije, iako to večeras možda uopšte
nije planirao.
- Naravno – odgovorih lako i
opušteno – O čemu se radi?
- Pričuvaj mi ovo koji dan! Videćemo
se već ovde... – pružio mi je ispod šanka sklopljenu britvu koja se istog
trenutka našla u mojim rukama. Stegnuh je u pesnicu, zatim strpah u džep, da bi
ubrzo potom završila u mojoj desnoj čizmi. Posmatrao me je sa istim onim
skamenjenim osmehom u uglu lica dok sam se ja potpuno hladan, kao da me je
pitao koliko ima sati, samo okrenuo na drugu stranu.
Od tog trenutka glava poče
da mi ubrzava ka beskonačnom, verglajući u kontra smeru. Svašta mi je padalo na
pamet, pa čak i to da me je ludak možda namerno naoružao kako bismo bili
ravnopravni u eventualnoj borbi, ali trudio sam se, žestoko sam se trudio, da
sve misli odbacim, smatrajući da dolaze kao posledica pijanstva, droge, ludila,
nespavanja, umora i ko zna još čega i da jednostavno ne mogu zdravorazumski ni
o čemu da mislim, ali osećaj koji je oko mene lebdeo, iako sam uporno
pokušavao, nisam uspevao bilo kako da racionalizujem i sebi objasnim.
Tada smo razmenili po koji dim
sa nekim padavičarima koji su u tzv. plavoj sobi već bili začadili i on me je odmah
nakon što smo se malo spustili častio još jednim pićem i nestao. Ne znam kako
se zove... Nikada ga u životu nisam sreo. Ne znam ni odakle se pojavio...
Doduše, ja retko dolazim u ovaj grad... Zaista, hteo sam tu britvu u toku noći par
puta da bacim sa mosta u reku, ali sam ostajao na mesečini duboko nem i
zamišljen da ne znam zašto to nisam uradio. Valjda zato što sam se obavezao da
je sačuvam, učinivši mu tako uslugu.
Više se ničeg ne sećam. Znam
samo da mi srce umalo nije prepuklo kada me je iz potmulog prekida filma u
svest vratio pisak brzog voza koji je kasnio nekih tri i po sata. Kunem se
da ne znam čija je ovo krv na mojim rukama.
source: https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgC1sI0lSzN-5x3ECr0uhVnW7zf1qipuI8WSTTREztJEPEGjSOJyRSkFXKz3LmGOKwPyg_hSJcoEAhamCefhcEsOEse_WH-aN17sGSQS9wF5j8rhR1v9lsXlCYq2VMdFp9EZuLeadJJNSTC/s1600/trainblood-SNOW.gif
Нема коментара:
Постави коментар