šapat tišine

 

 

nikad nije prekasno otići

preko opustošenog sveta

i umirati pod mostovima

civilizacijskog napretka

 

oči zapeku

zureći u snop

veštačkog svetla

 

kroz glavu mi juri

topot divljih konja

dok sve dublje ulazim

u jezivo hladnu noć

 

napokon oči izgore

i ja osluškujući plamen

dovoljno strpljivo i dugo

zaboravljam svoj govor

 

disanje sam

što se razliva

u buktinju besne

vatrene stihije

 

doneo sam tišinu

na dlanovima trga

pticama

 

ali požar se širi

uvlači je i guta

da joj se slučajno koji

šapat ne otme

poslednji zrak

duboke zore

sve jače zvone

glasovi distorziraju

iza blede koprene

ona naivno gleda

kako je čudna smrt

belog leptira

rasuta u prah

dodiruje mu krila

a onda predugo ćuti

i ništa ne progovara

poslednji zrak koji kasni

prolama se preko njenih

trepavica

izvor slike: https://i.scdn.co/image/ab67616d0001e02f01d70e03095e3c2a6a33f05

 

samo budi

negde iza sunca

sklupčalo se veče

pod obraz nesanice

mačije oči

mesečare po krovovima

po koja sirena

projuri niz put

ja se trznem i bdim

nad praznim ulicama

u nekom snenom stanju

stvari i sveta

polako ali sigurno

raspada se trula

Tvrđava Evropa

ali koga još to zanima

tu smo

nas trojica i ja

ona je peti element

ja sam vatra i voda

a ti

samo budi uz nas

fotografija preuzeta sa: https://media.realinstitutoelcano.org/w-content/uploads/2021/10/ari122-2020-perez-fortress-europe.jpg

 

11. božja zapovest                                                                                    -U spomen kazivanjima Miće Kolubarca-

ti čoveče od zemlje

što ti kičmu uprelo prokletstvo sveta

ako već ne možeš

dvaput da uđeš u istu reku

potopi veknu hleba u tu vodu

da ti barem zubi ne škripe

 

KAMPERI

 

 

u zoru otkucaji sivila

padaju težinom granata

 

psi njuše noć

za oblacima tužno

lice meseca

 

alergičan sam na boju dana

u 5 ujutru

mokre jesenje ulice

i koja zgažena mačka

nema ničeg plemenitog

ni nedokučivog

dok te i senka napušta

 

opet drugovanje s mrakom

sagoreće ti oklop

godine radioaktivnih samoobmana

nedospele obaveze vremena

otrovi podzemlja i mržnja i bes

u kontrapunktu svakodnevnih lomova

na raskršću nemilosrdnog

samo smo kamperi nebeskog bluza

 

te mrvice trošnih vekova

obeležile su nam put

do budućeg sveta

 

tamo je naša 

nedovršena kuća

 

 

 

KRATKI PRIRUČNIK ZA PUCANJE 


zatvoriš levo oko
desnim osmotriš cilj
i kad na nišanu izoštriš vid
i mušica stane u sred šine
duboko udahneš
i zaustaviš dah

cev se blago izvije uvis
da bi meta legla tačno na š
a osa duše cevi pravo na prst

trzaj mora da je blag
da bi centar bio čist

u taktu pulsa
brojiš do tri

ako ne pukneš
izdahneš

pa sve ispočetka
dok bez treptaja
ne pukneš

STRANAC SA PRIJAVOM ZA BORAVIŠTE

on se budi i pali

prve dve jutarnje cigare

 

guta dim kao da

silazi u rov

 

britki rezovi daha 

sapeli se u levoj

pretkomori srca

grudi probijaju vazduh

ko lavinu teških metala

 

još jedan korak napred

i razvezaće se kolena

 

lice mu skamenjeno

na ramenima planine

u očima gore šume

usne ćute puteve sna

kojima nestaje u noć

na počinak odlazeći isuviše kasno

dok ustaje kao na straži

sa iskrama svanuća

 

pesmu ptica

nosi u nedrima

 

ptice pevaju isto

dok ubijamo jedni druge